Мартиролог / дневник о дневнику

У најстарија хришћанска времена, ради очувања сећања на оне који су убијени због своје вере, почињу се писати мартиролози (грч. μάρτυς, сведок), пописи мученика, оних који сведоче својим животом своју веру.

Сам Тарковскиј преузима назив и тумачи га унеколико другачије, као – списак невоља, свих оних које су довеле до тога да у двадесет шест година он снимио седам филмова, оно што је Фазбиндер знао да сними у две.
Иако Бела Тар наводи Фазбиндера као свој велики узор, а не Тарковског са којим га критичари често површно пореде (ваљда на основу тих дугих кадрова секвенци којим обојица воде нарацију), ипак не можемо ни да помислимо да старији брка није имао макар исто толико материјала у фијокама.

Но, вратимо се сведочењу животом о својој вери. Погледајмо овај низ. Од 1960. до 1982. Тарковскиј снима пет филмова. Најзад излази да снима у иностранству, у Италији, али се Мосфилм повлачи из продукције; RAI финансира филм до краја, а Тарковски најзад шаље у материну све оне идиоте, о којима често расправља у дневнику. А у вољену Русију се више не враћа. Као резултат, фиљм, који доспева у Кан, по директиви ЦК бива саботиран директно и отворено од стране Сергеја Бондарчука, који забрањује жирију да Носталгији да Златну палму. Још грђе, Андрејев дванаестогодишњи син Андреј задржан је у Москви у знак одмазде за очево велеиздајство. Тек после четири године инсистирања највећих уметничких и јавних имена из целог света, а највише због вести да Тарковскиј пати од терминалне болести, совјетске власти пуштају Андреја млађег својој породици. Отац и син, после четири дуге године раздвојености, проводе десет месеци и растају се занавек.

„Дуга листа невоља“ претворила се, тако, у једно име; име оног који је својим Животом посведочио о свој Вери.

Ево како је све то било…