Архива за јун, 2012

За мене све је почело 1995. године, на стогодишњицу филма.

У земљи Србији као и у свим братским, тада већ бившим југословенским републикама, тешка времена; као што нисмо ни сањали да могу бити. Фронтови су били далеко, пуцало се на 120 километара од Белог Града. Мени, као и читавој мојој генерацији, прва је брига била да не завршим као топовско месо, а затим и да на неки начин клиснем из лудила „тихог рата” код куће. Кажем, тихи, јер смо о њему гледали на вестима, а ко је уз кромпир имао и меса једном недељно, тај је читао и у новинама. Тада још нисмо знали за „риалитије”, а сада сво то медијско искуство, пост фактум, жанровски препознајем као ратни хорор риалити шоу. Знали смо кога бисмо шутнули из куће Великог Рата, а и знали смо, чак и боље, кога бисмо за муда на Теразије, за пример. Знали смо све шта се дешава, али ништа знали нисмо.

И тако, у тој апсурдној распуклини између стварности мог ујака Драгана, који је са породицом остао у Сарајеву, и стварности моје, клипана који би да најбољи начин излумпује своје пунолетство, у тој рупи дакле, неким се чудом нашао један телевизијски програм, сваке среде вече. Анимирана ролница фиљма јурцала је по екрану, са све перфорацијама (наравно, није била шеснаестица), да би на крају открила свој телевизијски слаткиш – 100 година фиљма (ово „љ” је моја лична преференција, знате ону стару, руски филм насупрот америчком). И тамо, недељу за недељом, из магнетоскопске ризнице РТБ, чији је лого лагано заменио онај РТС, неки су нас добри људи чашћавали и капом и шаком.

Наставиће се…

Advertisements