Данима већ нисам пришао књизи. А знам да ме чека. Чекам и ја њу.
Носим је свуда са собом. Мислим, на сва моја путовања. За моје стандарде, доста се померам у последње време. Фиренца, Сардинија, Рим (само аеродром, али и то се рачуна), Београд, сада Скопље…
И заносим се мишљу да ћу се једном скрасити и радити на њој осам сати дневно.
Гризе ме савест. Имам рокове. Али више од свега, недостаје ми то пажљиво читање записа о једном изузетном људском животу. Сви су изговори ту, врелина лета, време са дечурлијом, повратак у домовину, и странствовање у њој; фамилија и пријатељи да то залече. (више…)