Архива за јул, 2012

У грудима

Posted: 28. јула 2012. in есеј

Данима већ нисам пришао књизи. А знам да ме чека. Чекам и ја њу.

Носим је свуда са собом. Мислим, на сва моја путовања. За моје стандарде, доста се померам у последње време. Фиренца, Сардинија, Рим (само аеродром, али и то се рачуна), Београд, сада Скопље…
И заносим се мишљу да ћу се једном скрасити и радити на њој осам сати дневно.

Гризе ме савест. Имам рокове. Али више од свега, недостаје ми то пажљиво читање записа о једном изузетном људском животу. Сви су изговори ту, врелина лета, време са дечурлијом, повратак у домовину, и странствовање у њој; фамилија и пријатељи да то залече. (више…)

Advertisements

Здравствуйте друзя!

Posted: 17. јула 2012. in Uncategorized

Срели смо се на плажи. Како то обично бива, деца су катализатор. Вера им је пришла и нешто их на италијанском испитивала, а они насмејани климали главама. Из даљине схватио сам да немају идеју шта то она каже, али да би осмех дали да сазнају. Погледао сам у плавојку и немо на енглеском изговорио:

– Не разумете?

Климну главом.

– Пробајте на енглеском, разуме помало. Говорите енглески? – и почех да прилазим. Кретосмо мало по мало о свему и ничему и дођосмо до тога да су они – Руси.

– Здравствуйте друзя!

Прснуше у смех. Не знам, можда је оно „другови“ било превише ретро. Како год. Тек, пожурих да им се похвалим како баш сада преводим „Дневник“ Тарковског. Никаквог ефекта. Добро, можда нису чули, нису разумели. (више…)

21. септембар 1970.

[…] Јуче касно увече звао је Јевгениј Данилович Сурков и рекао да само што га је звао Черноуцан: Суслов је потписао [одлуку] о пуштању “Рубљова” у биоскопе, одмах после конгреса у марту 1971. Морам хитно питати Кољу ако може да сазна у којој количини и у које се биоскопе пушта филм. Наравно, ако у Комитету буду инсистирали на скраћивању, послаћу их дођавола.

Прексиноћ сам сањао Тарковског.

Видео сам га с оне стране улице, прешао и пришао му.

– Знам да ће звучати помало чудно, али ја долазим из будућности. (више…)

14. септембар 1970.

[…] Занима ме хоћу ли икада зарадити толико да бих исплатио дугове и купио најнеопходније – диван, којекакав намештај, писаћу машину, књиге коју желим имати код себе на полицама? Потом, треба радити поправке на селу. А то је опет новац.

Човеку некако лакше дође сопствено стање „материјалног неблагостања“ када схвати да то нема неопходно везе са одсуством људских квалитета, или талената. Заправо, ако боље размислиш, у свету оваквом какав јесте, „успешни“ људи су они који се преко целе године бронзаног тена шуњају наоколо у својим Хамерима, Џиповима или кабриолетима, а степен њихове намргођености одражава број ништица којим ће се увећати њихов успех, чим „затворе финансијску конструкцију“ пословног дила, а при томе сами не буду затворени. (више…)

9. септембар 1970.

[…] Чудно је што када се људи окупљају на једном месту на основу производње као једином обележју заједништва, или по географском принципу – они се почињу мрзети и тлачити један другог. Зато што свако воли једино себе. Јединство је привид, због кога ће, на крају крајева, пре или касније над континентима настати злокобни смртоносни облаци у облику печурака.

Лежао сам синоћ тако и бленуо у плафон. Не знам откуд, тек почех да сричем:

Оче наш, који јеси на небеси…

… Нек се свети име Твоје, нека буде воља Твоја, како… (више…)

Овде прескачем све оне задивљености филмовима Тарковског, које сам одавде – оданде ископавао, упис на филмску академију исте оне године кад нас је НАТО почастио ватрометом у част коначног распада земље у којој сам се родио и све оне године студирања филмске уметности током којих нисам нашао већег Великог Мајстора Игре, како би га, да га је упознао, сигурно назвао Хесе.

Скачем на крај тих студија и писање дипломске тезе о Огледалу. Будући је реч о филму у потпуности заснованом на најинтимнијем искуству, заголицало ме је да докучим сам процес настанка; почетну инспирацију, догађаје из животног искуства, као и оне из уметничког искуства, и све то у свим временским равнима, који су могли сву ту воду навести баш на ту воденицу – оно што ми сада познајемо као филм Огледало (Зеркало, 1974). (више…)

Замисли сад ово; једном у сто година, у тамо некој Мајчици Србијици која пати од обилних менструација, то липти што крв, што барут на све стране, е у тој Србијици и једном у сто година понуди ти се да од нуле за педесетак недеља набилдујеш свој прву филмску колекцију, и то какву филмску колекцију – л’крем д’ла крем! А ти немаш попишани видео факин рекордер.

Срећа, у тешким временима народ, један део тог народа, сваког народа, постане некако пријемчивији за солидарност, схвативши да је то вероватно и практично једини начин да се преживи. Е, сад, ја сам сигуран и да није било тог усраног рата свих ратова, да би мени мој побратим, овде ћемо га звати Игор, исто толико био добар, али ми се у тој тмини његова понуда да се неограничено и безусловно служим његовим „Шарпом“ са две брзине и то, чинила посебно великодушном. „Шарп“, илити Схарп, изум је из прошлог века, видео рекордер формата ВХС (знам да смешно изгледа ћирилицом написан, али дозволи ми и тај луксуз). (више…)