Мартиролог / дневник о дневнику

21. септембар 1970.

[…] Јуче касно увече звао је Јевгениј Данилович Сурков и рекао да само што га је звао Черноуцан: Суслов је потписао [одлуку] о пуштању “Рубљова” у биоскопе, одмах после конгреса у марту 1971. Морам хитно питати Кољу ако може да сазна у којој количини и у које се биоскопе пушта филм. Наравно, ако у Комитету буду инсистирали на скраћивању, послаћу их дођавола.

Прексиноћ сам сањао Тарковског.

Видео сам га с оне стране улице, прешао и пришао му.

– Знам да ће звучати помало чудно, али ја долазим из будућности. (више…)

14. септембар 1970.

[…] Занима ме хоћу ли икада зарадити толико да бих исплатио дугове и купио најнеопходније – диван, којекакав намештај, писаћу машину, књиге коју желим имати код себе на полицама? Потом, треба радити поправке на селу. А то је опет новац.

Човеку некако лакше дође сопствено стање „материјалног неблагостања“ када схвати да то нема неопходно везе са одсуством људских квалитета, или талената. Заправо, ако боље размислиш, у свету оваквом какав јесте, „успешни“ људи су они који се преко целе године бронзаног тена шуњају наоколо у својим Хамерима, Џиповима или кабриолетима, а степен њихове намргођености одражава број ништица којим ће се увећати њихов успех, чим „затворе финансијску конструкцију“ пословног дила, а при томе сами не буду затворени. (више…)

9. септембар 1970.

[…] Чудно је што када се људи окупљају на једном месту на основу производње као једином обележју заједништва, или по географском принципу – они се почињу мрзети и тлачити један другог. Зато што свако воли једино себе. Јединство је привид, због кога ће, на крају крајева, пре или касније над континентима настати злокобни смртоносни облаци у облику печурака.

Лежао сам синоћ тако и бленуо у плафон. Не знам откуд, тек почех да сричем:

Оче наш, који јеси на небеси…

… Нек се свети име Твоје, нека буде воља Твоја, како… (више…)

Овде прескачем све оне задивљености филмовима Тарковског, које сам одавде – оданде ископавао, упис на филмску академију исте оне године кад нас је НАТО почастио ватрометом у част коначног распада земље у којој сам се родио и све оне године студирања филмске уметности током којих нисам нашао већег Великог Мајстора Игре, како би га, да га је упознао, сигурно назвао Хесе.

Скачем на крај тих студија и писање дипломске тезе о Огледалу. Будући је реч о филму у потпуности заснованом на најинтимнијем искуству, заголицало ме је да докучим сам процес настанка; почетну инспирацију, догађаје из животног искуства, као и оне из уметничког искуства, и све то у свим временским равнима, који су могли сву ту воду навести баш на ту воденицу – оно што ми сада познајемо као филм Огледало (Зеркало, 1974). (више…)

Замисли сад ово; једном у сто година, у тамо некој Мајчици Србијици која пати од обилних менструација, то липти што крв, што барут на све стране, е у тој Србијици и једном у сто година понуди ти се да од нуле за педесетак недеља набилдујеш свој прву филмску колекцију, и то какву филмску колекцију – л’крем д’ла крем! А ти немаш попишани видео факин рекордер.

Срећа, у тешким временима народ, један део тог народа, сваког народа, постане некако пријемчивији за солидарност, схвативши да је то вероватно и практично једини начин да се преживи. Е, сад, ја сам сигуран и да није било тог усраног рата свих ратова, да би мени мој побратим, овде ћемо га звати Игор, исто толико био добар, али ми се у тој тмини његова понуда да се неограничено и безусловно служим његовим „Шарпом“ са две брзине и то, чинила посебно великодушном. „Шарп“, илити Схарп, изум је из прошлог века, видео рекордер формата ВХС (знам да смешно изгледа ћирилицом написан, али дозволи ми и тај луксуз). (више…)