Видео траке са пијаца и Сталкер на LP

Posted: 3. јула 2012. in есеј

Замисли сад ово; једном у сто година, у тамо некој Мајчици Србијици која пати од обилних менструација, то липти што крв, што барут на све стране, е у тој Србијици и једном у сто година понуди ти се да од нуле за педесетак недеља набилдујеш свој прву филмску колекцију, и то какву филмску колекцију – л’крем д’ла крем! А ти немаш попишани видео факин рекордер.

Срећа, у тешким временима народ, један део тог народа, сваког народа, постане некако пријемчивији за солидарност, схвативши да је то вероватно и практично једини начин да се преживи. Е, сад, ја сам сигуран и да није било тог усраног рата свих ратова, да би мени мој побратим, овде ћемо га звати Игор, исто толико био добар, али ми се у тој тмини његова понуда да се неограничено и безусловно служим његовим „Шарпом“ са две брзине и то, чинила посебно великодушном. „Шарп“, илити Схарп, изум је из прошлог века, видео рекордер формата ВХС (знам да смешно изгледа ћирилицом написан, али дозволи ми и тај луксуз).

Добро, један проблем решен. Али сад, треба све те фиљмове спаковати на траке, а пара једва за кромпир. Ал’ да видиш, поред тезге са кромпиром, на зајечарској пијаци макар, стајала је и тезга са „техничком робом“, да ти сад не набрајам шта си тамо могао видети. Срећа моја, па међу свом том техником онај је бизнисмен сврстао и видео касете „на попус’ „. И то, свих могућих марки и квалитета: Сони, Те-де-ка, Акаи, Панасоник, Хитачи, Филипс, Џеј-ви-си, да не идем даље у егзотику. Једноставним упоређивањем некаквих фабричких кодова утиснутих на самој касети, брзо сам скапирао да све долазе из једне те исте фабрике тамо негде из Бугарске, одакле је много тога тада долазило, бензин најчешће. И то је бизнисмен имао, ал’ си морао да знаш лозинку. А ја, ни аута ни дозволе, па сам паре трошио само на траке, а одакле ми паре, срамота ме да кажем.

Еле, недеље пролазе, траке се пуне, наслови познати и непознати, имена славна, у најбољем смислу те речи. И тек, каже ми један локални даркер, зваћемо га овде Мића, иначе велики познавалац научне и осталих фантастика, каже ми, дакле он, да морам да снимим тај познати руски СФ. Рече ми и наслов, али га не утувих. Свеједно ћу снимати, мислим ја, па ћу видети како се зове.

Сталкер.

Загонетка.

Научна фантастика? Мића ме испалио. Где су ракете, космоси, Лук Скајвокер и од пластелина моделована лица изван – земљака?

Уместо тога, Mарсељеза скривена иза тешког клопарања точкова воза у првом, после шпице, бескрајном кадру. И није да сам му прижељкивао крај, напротив. Ухватио сам себе отворених уста, као кад су ми малом дечаку обећавали да ће ми на крају мува у њих улетети. И признајем, малим сам се дечаком и осећао. Најзад!

Остатак знаш. Чиста филмска поезија.

И тада, када су све очи биле упрте у Русију, у нади да ће нас све некако чудаствено спасти и посвађати се са остатком света да би заштитила своју словенску браћу, тим филмом, за мене, Русија је постала много већа од оне шестине света коликом јој је још ономад измерио Дзига Вертов.

И заиста, небеска Русија је много ефикаснија од овоземаљске. Већ у последњих петнаест минута фиљма, на врх екрана, не истрпевши да нам не саопште одмах важну вест, упорно је протрчавао рол: „Савет безбедности Уједињених нација укинуо је санкције…“

Ко каже да уметност не може променити свет?

Наставиће се…

Advertisements
коментари
  1. Алекс каже:

    Значи, тако је почело…
    Мића је за све крив.

      • Goran Stojanović каже:

        A ja se sećam kako smo jedne večeri, te iste 1995, sasvim slučajno započeli priču o filmovima. Te tad i saznadoh da nisam jedini klinac koji je otkrio Tarkovskog u godinama kad im vreme nije. Sećam se i da sam donosio Video kod tebe (tako smo ga zvali od milja, bez onog – rikorder) da bi „Nostalgiju“, sa moje Akai, prebacili na tvoju Hitachi traku. Nije mi smetalo, a tebi je bilo krivo. Krivo jer si sj…ao početak filma, pomešao in i out u povezivanju mašina. U stvari, ništa nisi pokvario. Ja kasetu i dalje čuvam, i još tuce sličnih (iako je Video odavno u „penziji“). Ali samo Akai sa Nostalgijom ima taj MacGuffin koji je čini uspomenom, a ne izanđalom plastikom.
        Živ bio sto godina!

      • Е сад, кад смо већ код плусквамперфекта од двадес’т љета. Дуго, али дуго, дуго, мислио сам да је зелена скрама (на деловима који су снимани црно-белим филмом), као и удвостричени звучни ефекти (јасан ехо збецкања кључевима, корака…) редитељска намера Тарковског и добрано сам лупао главу да одгонетам (свако ко се баци у подвиг одгонетања унапред је осуђен на пропас’), да одгонетам чему то. „Носталгија” ми је већ била добрано била чудна, као први филм Тарковског „изговаран” на не руском језику. Једино ми је Горчаковљев пијани солилоквиј у потопљеној цркви говорио да је то, ипак, то. И тако, да не дужим, пре једно три године, нагазим комотно у књижари ДВД „Носталгије” за ситну пару, а кад кажем комотно, значи да ниси морао да сецаш свој видео, и да нисмо морали да се око тога окупљамо. Капитализам фаворитује индивидуализам, али индивидуализам потрошачке природе. Било како му драго, одгледах „Носталгију” на италијанском, чиста слика и чист тон. Али оно акцијашење цене нема.
        Жив био, Горанче. Жив и здрав!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s