Мартиролог / дневник о дневнику

Замисли сад ово; једном у сто година, у тамо некој Мајчици Србијици која пати од обилних менструација, то липти што крв, што барут на све стране, е у тој Србијици и једном у сто година понуди ти се да од нуле за педесетак недеља набилдујеш свој прву филмску колекцију, и то какву филмску колекцију – л’крем д’ла крем! А ти немаш попишани видео факин рекордер.

Срећа, у тешким временима народ, један део тог народа, сваког народа, постане некако пријемчивији за солидарност, схвативши да је то вероватно и практично једини начин да се преживи. Е, сад, ја сам сигуран и да није било тог усраног рата свих ратова, да би мени мој побратим, овде ћемо га звати Игор, исто толико био добар, али ми се у тој тмини његова понуда да се неограничено и безусловно служим његовим „Шарпом“ са две брзине и то, чинила посебно великодушном. „Шарп“, илити Схарп, изум је из прошлог века, видео рекордер формата ВХС (знам да смешно изгледа ћирилицом написан, али дозволи ми и тај луксуз).

Добро, један проблем решен. Али сад, треба све те фиљмове спаковати на траке, а пара једва за кромпир. Ал’ да видиш, поред тезге са кромпиром, на зајечарској пијаци макар, стајала је и тезга са „техничком робом“, да ти сад не набрајам шта си тамо могао видети. Срећа моја, па међу свом том техником онај је бизнисмен сврстао и видео касете „на попус’ „. И то, свих могућих марки и квалитета: Сони, Те-де-ка, Акаи, Панасоник, Хитачи, Филипс, Џеј-ви-си, да не идем даље у егзотику. Једноставним упоређивањем некаквих фабричких кодова утиснутих на самој касети, брзо сам скапирао да све долазе из једне те исте фабрике тамо негде из Бугарске, одакле је много тога тада долазило, бензин најчешће. И то је бизнисмен имао, ал’ си морао да знаш лозинку. А ја, ни аута ни дозволе, па сам паре трошио само на траке, а одакле ми паре, срамота ме да кажем.

Еле, недеље пролазе, траке се пуне, наслови познати и непознати, имена славна, у најбољем смислу те речи. И тек, каже ми један локални даркер, зваћемо га овде Мића, иначе велики познавалац научне и осталих фантастика, каже ми, дакле он, да морам да снимим тај познати руски СФ. Рече ми и наслов, али га не утувих. Свеједно ћу снимати, мислим ја, па ћу видети како се зове.

Сталкер.

Загонетка.

Научна фантастика? Мића ме испалио. Где су ракете, космоси, Лук Скајвокер и од пластелина моделована лица изван – земљака?

Уместо тога, Mарсељеза скривена иза тешког клопарања точкова воза у првом, после шпице, бескрајном кадру. И није да сам му прижељкивао крај, напротив. Ухватио сам себе отворених уста, као кад су ми малом дечаку обећавали да ће ми на крају мува у њих улетети. И признајем, малим сам се дечаком и осећао. Најзад!

Остатак знаш. Чиста филмска поезија.

И тада, када су све очи биле упрте у Русију, у нади да ће нас све некако чудаствено спасти и посвађати се са остатком света да би заштитила своју словенску браћу, тим филмом, за мене, Русија је постала много већа од оне шестине света коликом јој је још ономад измерио Дзига Вертов.

И заиста, небеска Русија је много ефикаснија од овоземаљске. Већ у последњих петнаест минута фиљма, на врх екрана, не истрпевши да нам не саопште одмах важну вест, упорно је протрчавао рол: „Савет безбедности Уједињених нација укинуо је санкције…“

Ко каже да уметност не може променити свет?

Наставиће се…