Мартиролог / дневник о дневнику

Овде прескачем све оне задивљености филмовима Тарковског, које сам одавде – оданде ископавао, упис на филмску академију исте оне године кад нас је НАТО почастио ватрометом у част коначног распада земље у којој сам се родио и све оне године студирања филмске уметности током којих нисам нашао већег Великог Мајстора Игре, како би га, да га је упознао, сигурно назвао Хесе.

Скачем на крај тих студија и писање дипломске тезе о Огледалу. Будући је реч о филму у потпуности заснованом на најинтимнијем искуству, заголицало ме је да докучим сам процес настанка; почетну инспирацију, догађаје из животног искуства, као и оне из уметничког искуства, и све то у свим временским равнима, који су могли сву ту воду навести баш на ту воденицу – оно што ми сада познајемо као филм Огледало (Зеркало, 1974).

Тада сам први пут отворио корице Дневника, истог овог кога овде доносим. Додуше, тада сам у рукама имао његов енглески превод, једино што је било доступно у библиотеци тада још увек Југословенске кинотеке (волео бих да се и сада тако зове). И схватио сам да ни после двадесет година од првог, немачког издања Дневника, та тако драгоцена књига није преведена код нас. Ни код бивших, а ни код садашњих нас.

Тада се и родила идеја.

Опет прескачем неколико личних распада, један срећан сусрет и рођење моје троје деце, којима ме Бог стално подсећа да се стара о мени, и пажњу ми привлачи дневнички запис од 7. септембра 1970. године:

Каква ће бити наша деца? Од нас много зависи. Но и од њих самих такође. У њима треба да живи стремљење ка слободи. То зависи од нас. Људима рођеним у ропству тешко је од њега одвићи се. С једне стране, желимо да следеће поколење стекне макар некакав мир, а с друге, мир је опасна ствар. Ка миру тежи ћифтинство, малограђанско у нашој души. Они не смеју успавати се духовно. Најважније је научити децу достојанству и осећају части.
Обавезно морам снимити “Бели дан”. То је, такође, део те работе. Дуг. Како је страшно и подло осећати да ти никоме ништа ниси дужан. Зато што то никад није тако.

Јасно је мени зашто ми баш то звони гласно. И сам се молим Богу да ми да снаге да своју децу не искварим, јер деца се рађају савршена. Гледати их и учити од њих треба. Једино тако избегавамо клопку у коју нас баца некакав присилни коцепт „васпитања“, „образовања“, као да образа они већ немају, или мање вреди јер малишани пуне своје гаће, „а то се не ради“.

Деца уче гледајући и опонашајући. Ако ми гледамо у њих и опонашамо их, до њих, на крају, стиже њихов сопствени образ, неприземљен и непрактичан, унајвеће разигран и творачки.

Са рођењем деце, наша се унутрашња деца буде и путују кроз време, поново преживљавајући своја детињства, траже одговоре на заборављена или потиснута питања, све се враћа, све правде и неправде, строги погледи и цветне ливаде у слатко пролеће. Живимо у два времена истовремено. Деца смо и родитељи. И наши смо родитељи, а заклели смо се да никада нећемо бити као они.

Седмог септембра 1970. године другорођени син Андреја Тарковског, такође Андреј Тарковски, напунио је свој први месец дана живота. Замишљам како су и Андреја Арсењевича салетале сличне мисли, незаобилазно је тако.

Тек 1974, четири године касније, Тарковски ће успети да на светло дана, или боље, у мрак биоскопске сале, донесе његово Огледало. А у одразу – сва деца и сви родитељи. И једна четинарска шума натопљена мирисом земље.