Лудара (Boletus satanas)

Posted: 6. јула 2012. in Дневник Тарковског, есеј

9. септембар 1970.

[…] Чудно је што када се људи окупљају на једном месту на основу производње као једином обележју заједништва, или по географском принципу – они се почињу мрзети и тлачити један другог. Зато што свако воли једино себе. Јединство је привид, због кога ће, на крају крајева, пре или касније над континентима настати злокобни смртоносни облаци у облику печурака.

Лежао сам синоћ тако и бленуо у плафон. Не знам откуд, тек почех да сричем:

Оче наш, који јеси на небеси…

… Нек се свети име Твоје, нека буде воља Твоја, како…

… На небу, тако и на земљи.

… Хлеб наш дај нам данас и опрости нам дугове наше, и не уведи нас… Не…

И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим, и не уведи нас

у искушење, већ нас спаси од лукавога…

Сигуран сам био да сам нешто испустио… Вајкам се да никад нисам био формално „учен“ молитвама. Не знам, чини ми се да молитва треба да буде нешто спонтано и да свако од нас има да замоли за нешто потпуно јединствено. С друге стране, можда је Богу угодно да га се моли речима староставним, старославним, одређеним тоном, и звуком, и ставом, јер и мисли, ако је молитва она тиха, имају звук, зар не мислиш? Ја, на крају, увек завршим у некаквом прозном монологу, а увек ми се чини да Богу поезија више прија. И тако…

Ипак, радо признајем, сричући Оченаш, пазећи да не испустим штогођ, временом сам омекшао стражу и, без обзира на крњи „текст“, заиста почео да молим за то што сам изговарао. Вероватно је молитва, она канонска, некакав „шорткат“, што би рек’о мој другар Влада Команчи. И уместо да размишљаш о томе шта мораш да изговориш, изговарајући научену, зазвучену молитву, лакше тонеш у стање блаженог самоунижења у коме признајеш, најзад, да си сав у рукама Бога.

Сетио сам се оног сиротог Александра, коме за рођендан поклонише Армагедон. И он је тако неспретно, одвикнут од молитве, пред лицем смрти његових најдражих, молио Бога и обећао највећу жртву. Заспао је, сањао је, пробудио се и нашао испуњено негово мољење. Запалио је свој дом и отишао у лудило. Тако су, макар, сви мислили.

Љубазношћу Међународног института Андреј Тарковски.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s