Мартиролог / дневник о дневнику

21. септембар 1970.

[…] Јуче касно увече звао је Јевгениј Данилович Сурков и рекао да само што га је звао Черноуцан: Суслов је потписао [одлуку] о пуштању “Рубљова” у биоскопе, одмах после конгреса у марту 1971. Морам хитно питати Кољу ако може да сазна у којој количини и у које се биоскопе пушта филм. Наравно, ако у Комитету буду инсистирали на скраћивању, послаћу их дођавола.

Прексиноћ сам сањао Тарковског.

Видео сам га с оне стране улице, прешао и пришао му.

– Знам да ће звучати помало чудно, али ја долазим из будућности.

Он се насмешио, лако и искрено, а ја сам пожурио да наставим, не погледавајући у лице човеку у његовом друштву. Знао сам да је то Андреј Андрејевич, његов син, и није ми било чудно што су били истих година. Два пријатеља у шетњи:

– Знам све шта ће бити…

Хтедох некако да га утешим, јер ми је у мисли тињала његова сопствена бојазан да чак и после година борбе да очува структуру фиљма, неће најзад бити пуштен у биоскопе у свом најлепшем светлу. Хтедох у тој штурој реченици рећи му да ће бити све у реду, да ће „Рубљов“ бити утеха и лепа молитва многима, да се чува и не храни ту црну мрљу која се гнезди у његовим грудима. И све у пет речи, јер сам некако знао да је време кратко.

– Знам све шта ће бити – настависмо заједно корачати низ улицу.

Он ми рече нешто, на неком словенском језику, али не због тога ја схватих зашто се онако насмехнуо. Знао је већ шта ће бити, и шта је било, и шта јесте. Био је с оне стране улице; ја сам дошао к њему. И тако, уместо да утешим је њега, чини се, сâм сам дошао по утеху.

Опростисмо се и пређох на другу страну.

__________

Моја госпа каже ми да сам јој споменуо да сам сањао Тарковског још једаред кад смо оно били у Шилопају, шетајући близу Сташењкине осамљене куће, тамо на планини Рудник. На то сам потпуно заборавио. Такви су сни – слободни од сећања. А тих дана и тамо у утробу моје госпе угнездило се једно зрнце живота.