Здравствуйте друзя!

Posted: 17. јула 2012. in Uncategorized

Срели смо се на плажи. Како то обично бива, деца су катализатор. Вера им је пришла и нешто их на италијанском испитивала, а они насмејани климали главама. Из даљине схватио сам да немају идеју шта то она каже, али да би осмех дали да сазнају. Погледао сам у плавојку и немо на енглеском изговорио:

– Не разумете?

Климну главом.

– Пробајте на енглеском, разуме помало. Говорите енглески? – и почех да прилазим. Кретосмо мало по мало о свему и ничему и дођосмо до тога да су они – Руси.

– Здравствуйте друзя!

Прснуше у смех. Не знам, можда је оно „другови“ било превише ретро. Како год. Тек, пожурих да им се похвалим како баш сада преводим „Дневник“ Тарковског. Никаквог ефекта. Добро, можда нису чули, нису разумели.

Е, кад ми рекоше да су дошли својим тек пазареним пловилом од двадес’ метара, да је брод направљен у Лондону, да таја има фирму која ради са царином и „логистиком“ – опалац! схватим да раја можда није из оне замишљене количине Руса која би на прву подигла уши при помену оног имена. Ипак, остаде да се то мало претресе.

Деца су се пела по некаквој педалини, тамо насуканој, и бескрајно спуштали по тобогану. Комарци су почели да кидају.

– Мислим, чуо си за Тарковског? – питам Максима.

– Нисам. Име ми је познато, али… Знаш, све своје слободно време проводим са малим или пловећи.

– Мада, добро, откад је Тарковски емигрирао у Италију 1983. Русија, то јест, Совјетски савез, забранила је све његове филмове и обрисала га сасвим из јавног помена. Третиран је као издајник, мада се и о издајницима понекад нешто чује ту и тамо. Ти си млад, можда зато ниси имао прилике за њега да чујеш – почех да га вадим.

– Извини, ја могу да говорим енглески, али бојим се да те нисам најбоље разумео.

Џабе вађевина. И добро, ја ту њему нешто већ сажмем и растанемо се у весељу, заказујући већ сутрашње дечје игре, али ја остадох с великим знаком питања над главом. Јес’ Русија велика, али не толико да не чујеш за Тарковског. То је као да си нешто једва начуо о некаквом Достојевском. Мада, да не будем превише строг, колико успешних српских бизнисмена познаје лик и дело Живојина Павловића? И то да је емигрирао на Дивчибаре и умро како је умро? Не знам…

Вероватно нас сопствена увереност да се неке ствари подразумевају дели од оних 80% светског становништва које исто то мисли, али с дијаметрално супротне стране скале. Тако се исто чудимо када Томе, Берлусконији, СлободаниАлијеФрање, освајају прва места на Играма без граница, унутар и изван граница, и питамо се како је све то могуће.

Е, па, зато што нису чули за Тарковског, Павловића, Блејка, за Селимовића, Зафрановића и Шејку, а нико за Достојевског. И све, јер нису имали времена.

А она горепоменута господа, они су у времену вајали и оставили за нас своје временске машине. Здравствуйте друзя!

20120717-040402.jpg

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s