Мартиролог / дневник о дневнику

Данима већ нисам пришао књизи. А знам да ме чека. Чекам и ја њу.

Носим је свуда са собом. Мислим, на сва моја путовања. За моје стандарде, доста се померам у последње време. Фиренца, Сардинија, Рим (само аеродром, али и то се рачуна), Београд, сада Скопље…
И заносим се мишљу да ћу се једном скрасити и радити на њој осам сати дневно.

Гризе ме савест. Имам рокове. Али више од свега, недостаје ми то пажљиво читање записа о једном изузетном људском животу. Сви су изговори ту, врелина лета, време са дечурлијом, повратак у домовину, и странствовање у њој; фамилија и пријатељи да то залече.

Али више од свега, недостаје ми то пажљиво читање записа о једном изузетном људском животу. Ваљда их користим као неку врсту уџбеника. Искорак из времена да би се мирно сагледала емотивна, ментална, духовна садашњост. Оно што се у збрци јутара и вечери не да ухватити, јер је око вазда другде.

Ма…

Лако је одмахнути руком.
Теже је макар мало захватити у оно што нас сасвим натапа.

И тако, вечерас, сада, док на грудима мојим заспива мој Леонид, мој Андреј, на овај начин одлазим даље од шума ноћи.

Кроз прозор видим крст који сија; горе, на брду.