Мартиролог / дневник о дневнику

12. јул 1970.
Јуче сам се напио. И обријао бркове. Ујутру сам схватио – на свим документима сам са брковима. Морам поново да их пустим. Пуно волим моју Ларочку. Добра је. Зашто слободу даје једино пиће? Очигледно, зато што је нема, те злогласне слободе.
Лара ће се ускоро породити. Више од свега, бојим се да ћу је ја сам водити у болницу. Биће то страшно.

15. август 1970.
Лариса је 7. августа 1970. године у 6:25 увече родила сина. Андрјушку. Каснила је месец дана. Али је брзо родила. Данас су дошли, тј. не данас, јуче. Из екипе наm нико није честитао, осим Рудине и Тамаре Георгијевне. Бог с њима. Хоће удруженим средствима да купе колица. Не било их. Јусов је због нечега питао: „А чему тако скупоцен поклон?” Људи су сишли с ума и немају образа. (више…)

Јесте, десило се више него једном. И не сасвим случајно. Штавише, сваки пут морао сам да планирам. Није лако украсти. На души. А и овако. Све мислиш, ухватиће те.

У књижарама је лакше, тамо је то роба. Као чарапе, или гаће (које никад, на пример, нисам ни помислио да украдем), или чоколада (то сам, већ, знао често да цепнем, чак ме и у’ватили једном). Од човека никад нисам украо, то је већ забрањено Кодексом књижне лопурде, мада и дан данас на мојој полици чека да се врати власнику The Western Films of John Ford.

„Љубо Поповићу, изгубио сам ти сваки контакт, јави ми се, јер знам да твој ћале пати за књигом. И ја бих, да имам све те плоче кантри музике“.

А и ти, ако познајеш Љубу, молим те му реци. (више…)