Јесте, десило се више него једном. И не сасвим случајно. Штавише, сваки пут морао сам да планирам. Није лако украсти. На души. А и овако. Све мислиш, ухватиће те.

У књижарама је лакше, тамо је то роба. Као чарапе, или гаће (које никад, на пример, нисам ни помислио да украдем), или чоколада (то сам, већ, знао често да цепнем, чак ме и у’ватили једном). Од човека никад нисам украо, то је већ забрањено Кодексом књижне лопурде, мада и дан данас на мојој полици чека да се врати власнику The Western Films of John Ford.

„Љубо Поповићу, изгубио сам ти сваки контакт, јави ми се, јер знам да твој ћале пати за књигом. И ја бих, да имам све те плоче кантри музике“.

А и ти, ако познајеш Љубу, молим те му реци.

Посебан су случај књиге заувек позајмљене из библиотека. И сад, зашто поседовати, ако можеш користити? То је, рекао бих, материјалистички приступ идеализму. Парадокс. Извесна књижевност је екстернализација нашег мисаоног процеса, делови сопствене личности разастрти по полицама и зато их желимо увек близу. „Сан (не стан) у власништву. Прешао 150 хиљада. Први власник. Оригинал боја. Без посредника. По систему кључ у руке„.

Како било, у конкретном случају, ушао сам без икакве зле намере у Библиотеку Кинотеке, тамо, у пасажу код кројача Митка. Тамо обично не свраћа нико. Ни код Митка, а ни у библиотеку. Ваљда је култ поседовања књиге (и поседовања уопште) превагнуо и народ више не залази толико, мада ту и тамо нађеш неког ко прелистава Hollywood Reporter, тако нешто, или грозничаво ишчитава Историју филма Грегора и Паталаса, са оним чувеним облачићем над главом „Ово је последњи пут да излазим на пријемни за режију.“

Овог пута ни оног репортерца, а ни вечитог студента права са креативним потенцијалом, који нико не препознаје. Сâм сам (никад да ниси сам). А на асталу, једном једином и дугачком као за тајну вечеру, хрпа књига. Пробрани наслови. Свака на себи има утиснут екс либрис професора Владе Петрића. Шта би? Да није умро?! Не једном сам видео да људи након смрти (као) ближњег раскрчме читаву његову библиотеку, или је, у патолошким случајевима, једноставно кр’ну на ђубриште.

И док малко о томе метанишем, сетим се да је мој драги колега, зваћемо га овде Немања Бабић, баш тих дана аргатовао на некаквом „експерименталном дигиталном видеу“ са проф. Петрићем, тамо, у радионици АФЦ-а у Студењаку. Жив је, значи, а књиге му више не требају. У стотој години баталио је теорију и кренуо да експериментише. Проф. Петрић живљи је од многих тинејџера које виђам унаоколо, мада они и нису неки еталон.

Елем, сасвим на дну оне гомиле – Sculpting in Time. На библијски црним корицама фотограм из Носталгије, а унутра посвета којом проф. Петрићу неки његов студент, колега, шта ли, захваљује на откровењу лика и дела великог Мајстора Андреја Тарковског. Ја сам до тад свакакве некакве фотокопије фотокопија превода са превода текстова Тарковског из те књиге читао, али први пут видео све то у „правој“ књизи. Стресао сам се, знао сам да ми се нуди. Мени. Пролете ми кроз главу и то како ме је матори излемао кад су му из самоуслуге јавили за ону чоколаду, ал’ џаба. И жао ми беше и себе што сам алав на књиге, и живог покојног проф. Петрића и оног вечитог студента са креативним потенцијалом, који ће можда баш због тога пасти на пријемном, ал’ опет – џаба. Под мајцу, лето беше, причврстих је каишем карго бермуда, увукох стомак, погрбих се и – кроз врата.

И сад, нисам се много мучио. Бабу нисам убио, накит нисам код капије закопао, иако сам и сам у некаквом мемљивом собичку таворио. Све у свему, душевног раскола није било. Књигу сам прочитао пар пута, од корица до корица и чак однео на очишћење на руско православно гробље, тамо, у Сен Женевјев ди Буа, али то је посебна прича.

Убрзо се десило и то да ми је мој прика, зваћемо га овде Давид Соломоновић, са једног од својих путовања из Лондона, на поклон донео нови новцијати примерак исте те книге – безличну, без фотограма из Носталгије, без екс либриса и посвете, без подвучених значајних места и професорових белешки на маргинама, и најважније – без кривице пред вечитим студентом права. Тада сам схватио да је наше време прошло и да сад морам да се одрекнем професорове књиге, да све иде у том правцу. Узео сам је, и сада прочишћену, морам да је предам даље. Тако и би. Ено је сада код Сташе. Тако се затворио круг. Један од кругова. Шта је с осталим?

У то име, пред собом и Тобом, обећавам да ћу у сваку библиотеку коју сам похарао лично однети примерак Мартиролога и без много објашњавања приложити га фонду. На крају, све те књиге су се кроз свог отмичара дестиловале у ту једну, њени су родитељи.

Опрости ми мајко. Опрости ми оче. Опрости ми вечити студенту права са креативним потенцијалом, који нико не препознаје.

20121022-194216.jpg
Љубазношћу Међународног института Андреј Тарковски.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s