12. јул 1970.
Јуче сам се напио. И обријао бркове. Ујутру сам схватио – на свим документима сам са брковима. Морам поново да их пустим. Пуно волим моју Ларочку. Добра је. Зашто слободу даје једино пиће? Очигледно, зато што је нема, те злогласне слободе.
Лара ће се ускоро породити. Више од свега, бојим се да ћу је ја сам водити у болницу. Биће то страшно.

15. август 1970.
Лариса је 7. августа 1970. године у 6:25 увече родила сина. Андрјушку. Каснила је месец дана. Али је брзо родила. Данас су дошли, тј. не данас, јуче. Из екипе наm нико није честитао, осим Рудине и Тамаре Георгијевне. Бог с њима. Хоће удруженим средствима да купе колица. Не било их. Јусов је због нечега питао: „А чему тако скупоцен поклон?” Људи су сишли с ума и немају образа.
Андрјуши је већ 7 дана. Изгледа као да му је месец дана. Спокојан је. Не вришти. Понекад дахће и пишти, шкрипи. Ево папира који је био окачен у породилишту:
Тежина 4400,0 
Висина 53
дечак
Тарковскаја Лариса Павловна
А ево бројчића који је био привезан Андрјушки за руку:
12 р.д. 2125/70
Тарковскаја Лариса Павловна
Дечак
У екипи ствари иду лоше. Дворжетском још увек није стигла карактеристика из омског ОБКОМ – а. Јапан виси о концу. Филмску траку не дају. Сценографију Дома Келвина не успевају изградити. Значи, ове године неће бити снимања земаљских екстеријера. Опет сам радио пробна снимања са Иром. Она добро игра. А како би била “уопште”, не схватам.
Виси посао О филму: Лење Козлова и мој. Нема времена.
Стигао је Фридрих са југа. Почеће преправљати штошта у сценарију.
Из Душанбеа ни гласа о захтеву, који смо помоћу Бељајева написали за Душанбе. А то би били новци. Новца нема, ма ни копејке. И страшни дугови. Шта ће бити? Искрено, не знам шта да мислим.
Андрјуша се насисао и спава. Памтетан дечко – не вришти, врло је спокојан.
На селу треба кров покрити и радити ремонт.
Поново читам Т. Мана. Генијалан писац. “Смрт у Венецији” је просто потресна. И све то упркос бесмисленом сижеу.
Тејнишвили из “Совинфиљма” је предлагао направити филм у иностранству. Видећу. Може бити, о Достојевском. Но, то после “Белог дана”.

Андрјуша је много смешан, када је појео – смеје се. Пажљиво прати када га зовеш. Уопште, дивота једна. Истина, мало се ошугавио. Лекар је рекао да га мажемо.

С Јапаном као да се уиграва. Нама петорици као дневницу дају 2000 долара. Управо смешно! Сценографију у Звенигороду конзервираће до краја маја месеца 1971. г.
Лариса се лоше осећа – и срце, и груди. Слава Богу, маститис је брзо кренуо сплашњавати, истина, два дана је имала веома високу температуру.
У студију је све ужасно. У стању ствари у њему огледа се ситуација уопште. Како ће се све то заврштити? Једином Богу је извесно. Стварима руководе идиоти.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s