Архива за октобар, 2012

– Оставите ме на миру.

– Опростите, нешто сте рекли?

– Оставите ме на миру. На крају крајева, хтео сам бити напросто… срећан.

– Да! А шта ће бити с Мајком?! С твојом Мајком, ако ти не оздравиш?!

–  Ништа, ништа… Све ће проћи. Све ће бити… Ах…


Љубазношћу Међународног института Андреј Тарковски.

Advertisements

27. јул 1974.

Синоћ сам уснуо сан: као ја сам умро, али видим, тачније, осећам шта се дешава око мене. Осећам да је Лара близу и неко од другова. Осећам да сам немоћан, невољан и једино способан да будем сведок своје смрти, свог трупла. И најважније – да доживљавам у том сну давно заборављено, давно неискрсло чувство – да то није сан, него јава. То је чувство до те мере јако, да у души нараста талас туге, жалости према самом себи, и искрсава чудан однос према сопственом животу, као естетско чувство. Када се осећаш тако као да је твоја жалост туђа, да ти сам са стране њу посматраш, и процењујеш да си у пределима свог вишег живота. Као да је мој прошли живот – живот детета, лишеног искуства, незаштићеног. Време престаје да постоји, страх. Осећање бесмртности. Видео сам место (одозго, однекуд с плафона) на коме учвршћују постамент за гроб. Људе, ускомешане поводом моје смрти. А потом сам ја васкрсао, али се нико није зачудио. Сви су пошли у парно купатило, али мене тамо нису пустили – није било улазнице. Претварао сам се да сам помоћни радник у купатилу, али нисам имао легитимацију. Али, то је већ био само сан, и ја сам знао да је то сан. Тај сан о смрти већ други пут. И сваки пут осећам изузетну слободу и беспотребност заштите. Шта би то значило? (више…)

(више…)


(на снимању „Сталкера“)

Љубазношћу Међународног института Андреј Тарковски.

3. јануар 1974, Москва
У позоришту Моссовјета сам гледао ”Туристичку базу” (некакав простачки и претенциозан наслов) – комад Радзинског у поставци Ефроса. И комад је лош (веома) и поставка је лоша (такође, веома). Врло добра је глумица Њејолова – прва класа. Само што нема шта да игра.

Анкета. 1974. година.

1. Ваш омиљени пејзаж: лето, свитање, магла
2. Доба године: јесен, сува, сунчана
3. Музичко дело: Бах ”Пасија по Јовану”
4. Руска проза, роман, приповетка: ”Злочин и казна”, ”Смрт Ивана Иљича”
5. Инострана проза, роман: ”Доктор Фаустус”
6. Руска новела: Буњин ”Сунчани удар”
7. Инострана новела: Томас Ман ”Тонио Кригер”; Мопасан (више…)

20. октобар 1973.

Једна непријатна мисао: ти ником ниси потребан, савршено си туђ својој култури, ништа ниси урадио за њу, ништаван си. А ако озбиљно упитају у Европи, било где: „Ко је најбољи режисер у СССР?“ – Тарковски. Но, код нас – ни речи. Ја не постојим, ја сам нико и ништа. Ово је такозвани тренутак слабости. Јако је тужно никоме не бити потребан. А како не желим бити безвредан. Желим у потпуности да испуним нечији живот или животе. Мени је тесно, мојој души је тесно у мени; потребно ми је друго спремиште. (више…)

6. април 1973.
Мађари су издали “Рубљова” као засебну књигу.”Колумбија” (САД) је купила “Рубљова” и тражи скраћење за 15 – 20 минута. Скратићу обавезно. Лет балоном на првом месту.
Због нечега сам се сетио како сам изгубио рукопис (не имавши ни концепт) сценарија “Рубљова”. Оставио у таксију на углу улице Горки (преко пута “Национала”). Такси је отишао. Из очаја сам се напио. После сата сам изашао из “Национала” и кренуо у ВТО. После два сата, спуштајући се поред тог истог угла где сам изгубио рукопис, такси је закочио (правећи прекршај), и шофер ми је кроз прозор протурио рукопис. Било је чудно. (више…)