Мартиролог / дневник о дневнику

6. април 1973.
Мађари су издали “Рубљова” као засебну књигу.”Колумбија” (САД) је купила “Рубљова” и тражи скраћење за 15 – 20 минута. Скратићу обавезно. Лет балоном на првом месту.
Због нечега сам се сетио како сам изгубио рукопис (не имавши ни концепт) сценарија “Рубљова”. Оставио у таксију на углу улице Горки (преко пута “Национала”). Такси је отишао. Из очаја сам се напио. После сата сам изашао из “Национала” и кренуо у ВТО. После два сата, спуштајући се поред тог истог угла где сам изгубио рукопис, такси је закочио (правећи прекршај), и шофер ми је кроз прозор протурио рукопис. Било је чудно.

Због нечега сам се сетио како сам изгубио руску капу (а код куће сам имао једну из Патагоније). Оставио у таксију на углу улице Горки, не, било је то испред куће, у улици Барбиери.

Али, да кренем од почетка. Било је то претпрошле зиме и са Верицом, која је тада имала две годинице, нека буде и три, остали смо до касно (једући сладолед) код тетке и тече. И шта ћу, зовнем такси, а овде када зовнеш такси, у старту си пук’о десет еврића. Ал’ добро, зимска је ноћ, снег, сладолед, дете… А и ја да се овајдим, шта ми фали?

Каже тета-машина да по нас долази такси „Хавана 12“ за четири минута. А увек се питам да ли таксисти сами бирају град и број, или им неко то задаје, и ако сами бирају, која ли им је асоцијација. У тој фантазији прође увек оно време које је тета-машина обећала.

И стварно. Уђосмо у таџу, пријатан таксиста, осмехује се, поздравља. И неки други се смеше, ал’ видиш му да само развлачи уста, а очи исте. А овај се пријатни пријатно зачуди како то да тако мала девојчица још не спава. Још смо сазнали да се зове Енрик, беше ми чудно, ал помислих да је неки надимак од Енрико.

Бла, бла, бла, на, на, на, и стигосмо. Довиђења тешко зарађених 15 евра и кусур, али смо макар брзо и топло стигли, и још се осмехивали успут. Довиђења, узвратише 15 евра! Уђосмо у кућу и ја руку у џеп да извадим капу и рукавице и лансирам их на чивилук (као сусамли чибук), кад – нема капе! Јааооо! И сетим се да сам је нешто преметао по рукама у таџи, да сам је на колена намештао, па мора да је спала кад сам устајао да изађем! ‘Бемти!

Е сад, зашто је важна руска капа толико? Прво, не купујем капе ја тек тако, друго, ову сам купио од неке баке која их је продавала код Вука, по некој мрзлој киши пар година пре тога, и треће, била је много топла, закатанчиш се са свих страна и нек фијуче колико хоће. Што се ‘но каже, koshava proof, а ако је отпорна на кошаву, онда је и на ове ветриће што овде пиркају.

Одмах позовем оно такси предузеће, сав срећан што се сећам Хаване 12 и Енрија. Каже, нема таквог овде, ни таксија, ни таксисте. Како, бре, нема? Одлично се сећам! Каже, нема и нема. Али, има и оне плаве неонке испод аута, оне сељачке. Не, не, каже, немамо ми таквог. ‘Шмуматер онда!

И ништа. Почнем опет да фантазирам како није важно што сам изгубио капу, те, то је само ствар, те, важно је да смо живи и здрави и тако редом, а ту сам технику измислио ономад кад су ми у Баје Секулића 12, из дворишта, буквално испред прозора мазнули нови бајс, набуџен, са амортизерима, што ми га је мама купила за 30. рођендан. Знам шта сад мислиш, и у праву си, али није никако стигла да то уради док сам био мање дете. А на том бајсу сам летео по граду, какви аутобуси, какви бакрачи…

И добро, нема капе, па нема, носићу ону из Патагоније. И прође тако та зима без руске капе… (А истина је да је направљена у Кини, али свеједно, и Apple се прави у Кини, па ништа.)

И нисам се напио због капе, можда зато што сам имао резерву, али на пролеће, беше већ неки април, чекам ја бус, а на семафору недалеко зауставља се такси. ЕНРИК!!! – дрекнем ја, а он се збуни. Јашта, обријао сам брадурину, прошла зима, променио сам длаку (али ћуд никада), па ме не препознаје. И одшкринуо сувозачев прозор и чкиљи, а ја му објашњавам капа, руска, црна, зима, девојчица. ААА!!! – и муне руку у претинац за рукавице (у коме нико и никад и нигде није држао рукавице, него утоку, а уствари неку прашњаву музику) и извуче је из прве. Надао сам се да ћу те срести, рече Енрик и протури је кроз прозор. Узех му број телефона и, док је јурио кроз зелено, дрекнух КАФА!

И никад је не пописмо.

А онда се он кандидовао за градоначелника (!) на листи једне од фашистичких партија (!!!), а изгледао је као фини неки гражданин. Не знам. Можда то ја имам расне предрасуде према фашистима?

Љубазношћу Међународног института Андреј Тарковски.