Мартиролог / дневник о дневнику

20. октобар 1973.

Једна непријатна мисао: ти ником ниси потребан, савршено си туђ својој култури, ништа ниси урадио за њу, ништаван си. А ако озбиљно упитају у Европи, било где: „Ко је најбољи режисер у СССР?“ – Тарковски. Но, код нас – ни речи. Ја не постојим, ја сам нико и ништа. Ово је такозвани тренутак слабости. Јако је тужно никоме не бити потребан. А како не желим бити безвредан. Желим у потпуности да испуним нечији живот или животе. Мени је тесно, мојој души је тесно у мени; потребно ми је друго спремиште.

Сад, нормално је да се човек једи. ”Иваново детињство”, ”Андреј Рубљов”, ”Соларис” и награде које сипају. Награда није мера квалитета, ту се, мислим, слажемо. Сувише је ту закулисних игара, рођакових рођака и ситних политичких интереса, оно што еуфемистички називају ”кључем”. И све јасније превладава тај кључ закључавања како време одмиче и култура све више, готово искључиво постаје индустрија. Они који не пристају на букагије често се одлуче за напуштање врзиног кола, раде колико могу, јер је фиљм, конкретно, веома скупа играчка и не може се баш у гаражи направити, част изузецима.

Али, овде ипак говоримо о свету од пре 39 година, који, иако није хронолошки далеко, цивилизацијски је дванаест векова уназад. Уназад значи унапред. Знам да је конфузно, али знам и да знаш шта мислим. Елем, најбољи совјетски режисер не успева да споји крај с крајем, финансијски и професионално и поред свих међународних успеха. Сада је важно присетити се епизоде из живота Тарковског, једне важне спиритистичке сеансе:

16. фебруар 1973.

Не сећам се јесам ли писао у овој свесци о спиритистичком разговору с Пастернаком, тачније, с његовом душом. Лењ сам да ишчитавам. Он је рекао као одговор на моје питање: „Колико ћу филмова још направити?“ – следеће: „Четири“.

Ја: „Тако мало?“

Пастернак: „Зато добрих“.

Један од та четири сам направио. Може ли се назвати добрим? Ја га волим, у сваком случају.

Оно што хоћу рећи је да, ко зна, можда да је Тарковски правио један филм годишње и дошао до количине од тридесетак филмова, не бисмо имали тридесет ”Огледала” или ”Сталкера”, а да у претпоставкама будем још строжији, можда да није радио филмове баш у том и толико од њега самог критикованом СССР – у (тачније, критиковао је његово руководство) не би никад могао да ”спржи” онолико траке и новаца, на крају крајева, за своје чисто уметничке пројекте. Јер, систем који га је толико кочио, с друге стране му је омогућавао да ради на начин ка који је радио. Колико је само продукцијских проблема касније имао у Шведској, на пример, где није било више идеолошких проблема, али финансијских онолико, у земљи развијеног капитализма веома очекиваних.

Проблем, дакле, није у појединачном друштвеном систему, већ у већински прихваћеном систему вредности, у коме свакоме ко опомиње на постојање људских вредности и врлина, напора и егзистенцијалног душевног бола који треба претрпети да се оне стекну, одрже и сачувају од света тесног за лепоту и несебичност, сваком, дакле, који се на то дрзне и покаже прстом, треба сасећи све оно што изнад жабокречине вири: ”Не таласај!”

А таласати се мора да би се поништила гравитација. И зато, свим Ослободиоцима нека је вечна Слава и Хвала…