Мартиролог / дневник о дневнику

27. јул 1974.

Синоћ сам уснуо сан: као ја сам умро, али видим, тачније, осећам шта се дешава око мене. Осећам да је Лара близу и неко од другова. Осећам да сам немоћан, невољан и једино способан да будем сведок своје смрти, свог трупла. И најважније – да доживљавам у том сну давно заборављено, давно неискрсло чувство – да то није сан, него јава. То је чувство до те мере јако, да у души нараста талас туге, жалости према самом себи, и искрсава чудан однос према сопственом животу, као естетско чувство. Када се осећаш тако као да је твоја жалост туђа, да ти сам са стране њу посматраш, и процењујеш да си у пределима свог вишег живота. Као да је мој прошли живот – живот детета, лишеног искуства, незаштићеног. Време престаје да постоји, страх. Осећање бесмртности. Видео сам место (одозго, однекуд с плафона) на коме учвршћују постамент за гроб. Људе, ускомешане поводом моје смрти. А потом сам ја васкрсао, али се нико није зачудио. Сви су пошли у парно купатило, али мене тамо нису пустили – није било улазнице. Претварао сам се да сам помоћни радник у купатилу, али нисам имао легитимацију. Али, то је већ био само сан, и ја сам знао да је то сан. Тај сан о смрти већ други пут. И сваки пут осећам изузетну слободу и беспотребност заштите. Шта би то значило?

Бергманов интервју где он сматра мене најбољим режисером садашњице је у ”Плејбоју”.

Деси се да, ако пред спавање рукопишеш у цугу три стране текста на хартији великог формата, осетиш у мозгу, у мислима, тачније, нешто слично ефекту загревања мишића пред кошаркашку утакмицу. Сад, ја то ове поредим са кошарком јер се у њој препознајем, а и сви иностранци, када ме питају одакле сам и ја признам, такође ме у њој препознају. И не само мене, него НАС.

Елем, пре почетка утакмице, мишићи се загреју, уводе се у мод који ће ускоро уследити; трчање, скакање, брзе промене правца. Брзина. И поновно заустављање. Контрасти. Исто тако, оно исписивање загрева мис’о и тера је у трк. Одређује интелектуалну судбину ноћи пред тобом. Или, боље, ноћи са тобом у њој.

Сад, оно на шта мислим нема никакве везе са боемијом, али у њу увек може лако да се склизне, нарочито ако сан посматрамо као посебну врсту исте. Можда та ноћна мисаона трка, после преласка на ону страну, наставља да ону црну врећу сневачких сензација налива неким новим упливима, који, пак, кад једном сни мину, из оностраног могу да излију нова и важна, за ово наше будно биће, животна искуства.

Некакав тунел, мисаони континуум, шта ли? Као што је Адријан Леверкин на сва своја премештања носио неку започету композицију, да би и у новим ситуацијама, у новим местима живљења, настављајући рад на започетом, могао да осети константност свог живота. „Црвена нит“.

Мени се, при изласку из сна, увек чинило да се све јако успорава. Сав тај трк и чудаствени след догађаја спушта се у само једну раван, чак, у тачку. Буђење. И прелазак у свет еуклидовских закона.

Кладим се да је Ајнштајн на томе и заснвао своју Теорију релативности. Он је прелаз између сна и јаве формулисао помоћу енергије (Е), масе (m) и (???) брзине светлости (с). Тиме је он математичком, физичком формулом, описао једно осећање. Да, он је и био онај који је рекао да је за науку важнија имагинација него…

А да не причамо о сновима о смрти. И оној бапској једначини по којој сневање сопствене смрти продужава живот. Ето, бабе су знале за релативност и имале своју теорију много пре Ајнштајна, али је нису патентирале. Исто као и што су Словенци патентирали „Ајвар“.

И тако, цури време и наша стварност у њој цурка, негде се и пролива, а онај облак око главе у коме се громови са Сунцем смењују, тај се облак зове Чиста Радост. Промена је Мајка Природе. Природа је Мајка свих. И Бог Отац.

А Бергманов интервју где он Тарковског сматра најбољим режисером Садашњице је у ”Плејбоју”.