Архива за новембар, 2012

23. април 1979.

Ово је приватно писмо на адресу Њ. Зоркаје, у вези са њеним чланком о мени у ”Кинопанорами” (негде прошле јесени):

Дубокоуважена Њеја Марковна!

Прочитала сам у новој ”Кинопанорами” Ваше ”Белешке за портрет Андрјеја Тарковског” и пожелела сам да Вам пишем.

Ја нисам познаница Тарковског. До мене, као и до многих, долазе само приче о његовој тешкој судбини, храбрости, бескомпромисности, о тешкој судбини скоро свих његових филмова. (За шта је делом крив и Ваш критичарски цех, што и сами признајете.)

(више…)

Advertisements

На нивоу скоро непостојећег глобалног наратива, главни јунак филма је Алексеј, који болестан и у постељи преиспитује свој досадашњи живот, враћајући се у време детињства, време кад је све било могуће, мучећи себе сталним питањем: „Где сам погрешио?“ Његови снови откривају му суштину његових проблема – отац је отишао из породице, мајка је жртвовала свој живот због њих, деце, а он не зна на који начин да јој се одужи. Не зна како најмилијима да дâ. Мучи га савест себичнога и терет прошлости који се неразрешен преноси на следећу генерацију. И он је постао отац. И он је отишао.  (више…)

http://www.sothebys.com/en/auctions/ecatalogue/2012/musical-manuscripts-continental-books-l12406/lot.187.html

Уводна секвенца, чији је дијалог наведена1 у чланку ”Хипноза (Огледало II)”, формално је форшпица, предшпица, која нема наративне везе са филмом који ће уследити. Ипак, она се односи на филм у вишем смислу, откривајући двоструки сплет његовог јединственог бића.

Призор излечења муцајућег не одаје до краја своју генологију, балансирајући на танкој линији између игране и документарне структуре (негирајући тиме филму наметнуту поделу на жанрове).

(више…)

Ако је новост да ће на следећој аукцији код Сотебија, 28. новембра у Лондону, бити продат ”лични архив” Андрјеја Тарковског, требала да изазове на неки начин сензацију или интерес, резултат је, сасвим сигурно, уследио. Нарочито код Андрјеја Андрјејевича Тарковског, сина великог руског режисера, и данас становника оне Фиренце, која је била ”усвојени” град његовог оца. Запрепашћење – то је била реакција Андрјеја Андрјејевича, који је већ годинама ангажован у очувању и процени дела Тарковског, као и председник Међународног института Андрјеј Тарковскиј. Управо из љубави према оцу је спреман да прокоментарише вест коју је пренео Енрико Франћескини у Repubblica”од 18. новембра.

(више…)

26. јануар 1973.

[…] Само што сам прочитао научно – фантаст[ичну]. причу Стругацких „Пикник крај пута“.

25. децембар 1974.

[…] За мене би сада савршено хармоничне форме могао бити филм по Стругацкима: непрекидна, детаљна радња, но изједначена са религиозном радњом, чисто идеалистичка, то јест, полутрансцендентална, апсурдна, апсолутна. (”Молој” С. Бекета.) Шема живота човека, који стреми (делотворно) разумевању смисла живота. И ја сам ћу играти. Нећу ли пропасти под тежином два аспекта? Ах, интересантно!   (више…)

Не могу се помирити са тим да ће Мајка умрети. Ја ћу протестовати против тога и доказати да је Мајка бесмртна. Хоћу друге да убедим у њену јаку индивидуалност и конкретну непоновљивост. Унутрашња претпоставка – урадити анализу карактера са претензијом на то да је Мајка бесмртна.“

Андреј Тарковскиј

(више…)