Мартиролог / дневник о дневнику

25. децембар 1974.

[…]

Ево дописнице од Серјоже Параџанова, коју ми је на село донела Лариса:

”Андреју Првозвани,

Багратов филм ми се веома допао. Јермени су равнодушни. Јерменина узбуђује једино фудбал. Два кадра из ”Огледала” су ми довољна да замислим остало. Је ли у боји? ”Соларис” сам гл[едао]. црн[о]бели. Нећу боју!

Жао ми је што се нисмо видели у Тбилисију на дану жалости за Тамезом! Навикао сам се на појам ”изолације”, као космонаут у свемиру. Реалност мог положаја и окружења – патологија – криминална. Строги режим! ”Гранитни каменолом”. Нисам видео ”Каљину краснују” – мислим да су то арабеске на тему. Свет, у коме сам се ја играо – свет вила, песника, приповедача и царева кијевске Русије – смешан је у поређењу са младићима са десетинама претходних казни, 90% тетовиране коже на њиховом телу, жаргоном и патологијом.

Шта ја радим: најпре сам зидао, потом шио вреће, сада сам праља! Иза леђа ми певају: ”Лопов никад неће постати праља” итд. Саветују ми да напишем молбу за помиловање. Зашто. Стрпали су ме овде не да би ме миловали. Нисам могао ни да замислим да ће 14 оптужница које су ми предочене у Украjини заменити чланом о пед…стији!!! (извини).

Како сам могао да не прихватим позив на ручак, а запио сам се на седељци код Григоровича и увредио Тебе и Ларису. Када будем видео Ларису – поклонићу јој дијадему за сина. Њој – Лариси (не Кадочњиковој) – вероватно је тешко бити жена генија.

Андреј, не пиши – адреса се може променити! Спроводе нас!”

Љубазношћу Института Параџанов – Вартанов

Љубазношћу Међународног института Андреј Тарковски.