Што ти је моћ навике. Навикли да их бијем овим”, рече Мики Манојловић у оном филму. Из исте те навике и нас са свих страна и сваки дан бију. У ствари, неког то удара по бубњићима, а некоме то и не смета.

Јасно се сећам када је то почело да ме жуља опасно. Постоји та врло информативна књига о филмском језику, коју је превео један стари и уважени професор, назовимо га овде, проф’сор Бабац. И ја сад овде немам заиста ништа да кажем о њему као професору, једноставно, не познајем га. Међутим, у оној књизи, ”Граматици филмског језика”, коју смо ми сажвакавали, као превод англо-сакс. термина cut-away, неким се чудом појавила домаћа верзија КАТ ЕВЕЈ! Да се разумемо, у филмском жаргону (и не само) има пуно позајмљених и припитомљених термина, буквално непреводивих на српски, и све је то океј, али ”кат евеј” је стварно било превише.

Свако ко има уво и зна језик, а претпостављам да човек који преведе књигу од 400+ страна зна језик са кога певоди, морао би да осети некакву нелагоду услед звуковног непоклапања оригинала и ”превода”. По мом мишљењу англо-сакс. cut-away је фонетски најближе припитомљеном КАТ АУЕЈ. ”Знам да блесаво изгледа, али мене уши више не боле”, да парафразирам једну од ретко блесавих реклама. Заиста, изгледа као некаква неартикулисана скупина графема, али кад се изговори, види чуда, звучи јако познато и прецизно.

Претпостављам да овде говоримо о разлици између усменог језика и писаног језика. При чему, овде нема дилеме шта је старије: ”У почетку бијаше Ријеч”. Реч, рећи, говорити. Зар није и Вук Караџић (или је то, опет, био Мики Манојловић) рекао: ”Пиши као што говориш. Читај као што пишеш”?

Сад, морам да признам да ме та несавитљивост људског духа заробљена у погрешно изговарање страних (дакле, чудних) речи, и лично погађа у свакодневном сусрету са људима који не знају да изговоре моје име. И такве ћете наћи свуда, не можемо кривити једино Италијане да су ”локални”, али, ето, задржаћу се на добро познатој пракси. Александар постаје Алессандро, Александро, и , у најбољем случају, Александер. Ако их упозорим на завршетак -ар, уместо -ер, одмах изговоре АлександААр, готово скандирајући. Стојанов редовно бива изговорено као Стојано, јер се све италијанске речи завршавају на вокал, па према томе…

Nomen est omen”…

Сад, има ту и једна стара пјесен, у којој неки бијесни вичу; ”Можеш ме звати како год хоћеш (4 пута)! Јер ја нисам име!!!”

То су два супротстављена концепта, и чини се да је овај други (бијесова), иза маске личне слободе и осећања личног идентитета и иза хоризонта које нуди лично име, ипак стоји нека тенденција ка искорењивању. Искорењивању личног поноса и осећања припадања породици. Тако се искорењује и осећање припадања свакој друштвеној заједници и води изолацији појединца од свих и свега, од света. Један тековина вероватно ренесансна, која је требала да хедонистички и мотом Carpe diem! поништи мрачну прошлост претходних генерација, а са њом и саме те генерације и култ предака.

На почетку бијаше Ријеч” и та реч, Ријеч Божја, први је Божји потомак од кога смо настали сви и све. И ми, непоштујући своје право име (тиме што се миримо са неправилним његовим изговарањем), не поштујемо нашег прапретка Ријеч и нашег Бога оца.

То, сад, нема много везе са религиозношћу, јер је свако људско биће религиозно, иако, можда и наизглед, не припадајући јасном религиозном систему.

Пример: атеиста, не верује у Бога, али верује нешто. ”Воли” природу, рецимо. Зато што препознаје да тамо постоји ”некаква добра атмосфера”. Тако, природа постаје Природа. Дух некакав. Ето религиозности. Рационалиста, пак, верује у снагу Разума. И са осталим рационалистима дели исто ”одушевљење” Разумом и напретком који он доноси. Повезаност, комуникација (општење), жеља да се свет побољша (уразуми, врати у рајско стање). Религија. Религиозна супстанца, у сваком случају.

Дакле, прича са именима вуче дубок корен. Мада, сада ми се чини да је све то опет некакво такмичење. Ко је боље и више у праву. На пример, узмимо Параджановљев пример. Уобичајено је, навика је да се његово презиме пише са ”џ”, јер смо ”ми” измислили бољи фонетски ситем и то ломатања језика тако избегли. Код Руса се то ”д” и ”ж” не друже, него су комшије, и као и све друге комшије, негују институцију међе. Е сад, ”ми” ћемо рећи, ма шта они знају, кад, јадни, нису чули за ”џ”. Хоће рећи, ”ми” смо бољи, паметнији, напреднији, нас и Руса 200 милиона! А то, у крајњој линији, значи: Ја (онај ко изговара, мисли ове глупости) сам важан, паметан, напредан, а онај народ се ту само баштини (наравно, само добре ствари, лоше његове особине се пљују и приписују комшији – што пију, бре, ови Руси! За доручак сљуштре по литар водке. И мушко и женско, и бабе и деца!) Тако је и Слобу увек неко други бирао, у рат је увек неко други ишао, у Сребреници увек неко други масакрирао цивиле, не Ја. Ја не кажем ”дж”, него ”џ”, то је велики Сртбин Вук Караџић (или је то био Мики Манојловић) ”нама наша борба дала” – напредну ћирилицу!

* * *

Немој ме схватити погрешно. Јесте, свашта сам ја ту нешто смутио, али сам се уморио од накарадног изговарања и писања, писања и изговарања (то је врзино коло) страних имена. Где год да сам, био странац или ”наш”, једнако ме жуља. И зато, користим благодат дату ми овде, да у овом Дневнику ставим ствари на своје место и вратим имена старим власницима. А за нас можда и има наде, ако наставимо да пишемо хартижна писма и називамо се пуним именима, а не QR кодовима.

Дастајевскиј Vs. Достојевски

Талстòј Vs. Толстој

Параджанов Vs. Параџанов

Тарковскиј Vs. Тарковски

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s