Мартиролог / дневник о дневнику

„Не могу се помирити са тим да ће Мајка умрети. Ја ћу протестовати против тога и доказати да је Мајка бесмртна. Хоћу друге да убедим у њену јаку индивидуалност и конкретну непоновљивост. Унутрашња претпоставка – урадити анализу карактера са претензијом на то да је Мајка бесмртна.“

Андреј Тарковскиј

Шетајући по Измајловским језерима са Александром Мишарином и размишљајући о томе како направити филм о реалности савремене Русије, Андреј Тарковскиј предложио је сценарио који се поклапао са његовим животом – одласком оца из породице. Својевремено је то тешко проживљавао. Њега и његову сестру Марину васпитавала је мајка Марија Ивановна Вишњакова, која је цео свој век провела у Првој aдминистративној штампарији. Имао је компликован однос са оцем и не сасвим једноставан са мајком. За њега је наступио моменат анализе младости и искустава из детињства. Будућа сарадња на овом сценарију заснивала се на томе што је Саша Мишарин познавао Марију Ивановну, а Тарковски је познавао породицу Мишарина. Историјски, судбине њихових мајки биле су опште. Сем тога, седам година старијем Тарковском, чији је литерарни укус био изразито строг, допала се Мишаринова приповетка Водич по разрушеном граду.

Прва верзија сценарија је настала почетком 1968. године, у Дому филмског стваралаштва Рјепино, где су се Тарковскиј и Мишарин повукли на два месеца. Први месец је потрошен у дружби са различитим људима и којечему, али не и у писању. Када се друштво разишло, наступио је конкретнији период рада.

Тада су отпочели дуги разговори о могућим епизодама, епизодама из њихових живота или, једноставно, нечијим исповестима. И увек се почињало од присећања на Детињство, Пубертет и Младост Карла Ивановича Талстòја. Никада ништа није записивано.

Кад је дошло време за систематизацију, забележено је тридесет шест епизода, што је било превише, и након поновне анализе сваке епизоде дошло се до двадесет осам епизода, које су постале темељем будућег сценарија. За завршетак посла Тарковскиј и Мишарин предвидели су четрнаест дана – свако је требало да напише по једну епизоду дневно.

Договоривши се ко ће коју епизоду да пише и заклевши се да нико никада неће сазнати која је чија, бацили су се на посао. Раним јутром сваки би од њих почео са писањем, а затим би се састајали, читали и расправљали. Писали су брзо, без прерада и поправки.

Неколико година пре него ли је и помислио о могућности претакања својих детињих сећања у филм, Тарковскиј је једноставно желео да их стави на папир и на тај начин их се можда ослободи. То је требало да буде приповетка о евакуацији за време рата и централним заплетом фигурирао је војни инструктор из његове школе.

Онда је схватио да је сиже сувише „танак“ да би се развио у приповетку и никад је није ни написао. Али, инцидент који је на њега оставио веома јак утисак наставио је да га изједа и живи у његовом сећању и најзад нашао место као мања епизода у сценарију који је настајао.

„Из ових сећања могао би се развити нови радни принцип, од кога би се могао направити јако интересантан филм. Спољашњи образац дешавања, јунакових акција и понашања, био би поремећен. То би била прича његових мисли, сећања и снова. А онда, без његовог појављивања – бар у односу на прихваћени вид традиционално писаног филма – било би могуће постићи нешто веома значајно: израз, портрет јунакове индивидуалне личности, и откровење његовог унутрашњег света. Овде негде је ехо лирског јунака присутног у поезији; он је одсутан са видика, али оно шта мисли, како мисли и о чему мисли, ствара јасно дефинисану слику о њему. Ово је постала почетна тачка Огледала“¹.

По истеку четрнаестог дана Тарковскиј и Мишарин су све што су написали ставили на сто. Имали су двадесет осам епизода, које су поређали и чинило се да је све у реду. Невероватно је било како је лако и једноставно и за кратко време, у истом маниру и као једном руком писана њихова прича. Уз боцу вотке, унапред припремљену за ту прилику, дали су се на оцењивање епизода. На крају су имали две тројке, две четворке, а остало су биле петице.

„Требало би одмах да кажем да ја на сценарио не гледам као на литерарни жанр. Штавише, што је сценарио филмичнији, он мање може да претендује на литерарни статус, на начин на који то драма често чини. А знамо из праксе да ниједан сценарио никада није био на нивоу литературе. ² […]

Сценарио са литерарним квалитетима је једино користан као начин за уверавање оних од којих зависи продукција у изводљивост будућег филма. Сценарио није никакав гарант квалитета завршеног дела: знамо туцет примера лоших филмова направљених од „добрих“ сценарија, и обрнуто. И није тајна да прави рад на сценарију не почиње све док он није прихваћен и откупљен, и да овај рад укључује редитеља лично, који пише или тесно сарађује са својим литерарним колегама, каналишући њихове литерарне способности у правцу који му је потребан. Ја, наравно, говорим о ономе што је познато као ауторски филм.“³

Две недеље пре рока Андреј је са сценаријем под радним називом Исповест одлетео у Москву. У експерименталном студију Григорија Чухраја, у коме је тада радио, сви су били „за“. Међутим, у Комитету за кинематографску делатност сценарио је категорички одбацио сам А. В. Романов, тадашњи председник Госкина⁴.

Понављала се историја Рубљова. Сценарио је окарактерисан као експеримент и остао да скупља прашину у нечијој фијоци, а у исто време су ретку привилегију да читају протоверзију сценарија будућег Огледала имале једино неке масне главе из извесних државних служби.

Бисерје пред свиње…