Двоструко биће филма – тачка гледишта (Огледало V)

Posted: 28. новембра 2012. in есеј, призор, сцена из филма
Ознаке:, , , , , , , , ,

На нивоу скоро непостојећег глобалног наратива, главни јунак филма је Алексеј, који болестан и у постељи преиспитује свој досадашњи живот, враћајући се у време детињства, време кад је све било могуће, мучећи себе сталним питањем: „Где сам погрешио?“ Његови снови откривају му суштину његових проблема – отац је отишао из породице, мајка је жртвовала свој живот због њих, деце, а он не зна на који начин да јој се одужи. Не зна како најмилијима да дâ. Мучи га савест себичнога и терет прошлости који се неразрешен преноси на следећу генерацију. И он је постао отац. И он је отишао. 

Класична филмска граматика, када је о материјализацији психолошких стања реч, па према томе и о сећању и сновима, јасно дефинише коме та субјективна стања припадају, на тај начин остајући искључиво у сфери дèла.

Сетимо се само Куросавиног Рашомона, у коме се Дрвосеча, Свештеник, Тађомару – „бандит“, Жена и дух убијеног Мужа, пред иследницима сећају догађаја из шуме. Цео је филм, сем сцена у којима, заклоњени од кише, Дрвосеча и Свештеник причају случајном пролазнику о том необичном сведочењу, у ствари, једно велико сећање, сећање на сведочење, које је и само повратак у прошлост ради реконструкције догађаја из угла пoсматрања сваког од учесника.

Са мањим варијацијама поступак је систематски спроведен: у неком крупнијем плану је приказан онај који се сећа, који почиње своју причу, а затим се резом прелази на ретроспекцију, при чему се реплика из офа1 или наставља одмах, или нешто касније, тиме чврсто мотивишући прелазак на нову сцену и додатно одређујући „аутора“ конкретног сећања. Када се сећају сами актери „шумске драме“ поступак је више пута поновљен, тиме улазећи и излазећи из сећања, али на начин напред наведен. Уобичајено је да се на крају секвенце сећања, такође резом, врши повратак на онога који се сећа.

У Огледалу све до двадесетог минута и не постоји „права“ назнака да су приказани призори нечија сећања и снови. Шта је, онда, можемо се запитати, монолог којим почиње сцена са случајним пролазником, Лекаром, а који је експлицитно поставља у прошлост и јесте сећање?

Пут од станице пролазио је кроз Игњатјево, онда скретао близу сеоског имања на коме смо живели сваког лета пре рата, и кроз мрачну храстову шуму ишао даље, ка Томшину. Обично бисмо угледали наше чим би се појавили из грмља насред поља. Ако би скренуо од грмља према нашој кући, онда је то Отац. Ако не, то није Отац и то значи да он више никад неће доћи…“

Једноставно, филм није књижевност. Речи изговорене ван кадра, од стране некога непознатог, ко није „заслужио“ кредибилитет јунака, могу пренети информацију, али сам филмски, сликовно – звучни призор, отима се том временском одређењу свом силином своје садашњости, како једино и постоји, и речи тог мета – јунака убрзо бивају потиснуте интензивним присуством филма.

Призор избегава своју ретроспективну улогу на неколико начина: прво, не постоји неки ранији призор у односу на који би то било означено као ретроспекција, а затим је то и перспектива из које се излаже читав низ сцена до нулте тачке садашњости, сцене телефонског разговора Алексеја и Мајке. У конкретној сцени, то је тачка гледишта Мајке, из које је испричан потенцијално романтични сусрет, и она преузима структуришућу функцију, ампутирајући апстрактну тачку гледишта наратора, оног мета – јунака без кредибилитета.

Тек телефонски разговор, Алексејев дијалог са Мајком, „враћа“ Алексеју, никада видљивом у кадру, тачку гледишта и он добија филмску онтолошку потпуност, која ће, ретроактивно, потврдити прошле призоре као његова сећања и снове. Управо овакво одложено означавање и дозвољава примање призора са сеоског имања као садашњости2, чија двострукост, онда када се открије као сећање, ствара известан вакуум у значењу и од почетка покреће проблем фокализације, тачке гледишта са које се приповеда, и такав начин приповедања, на веома суптилан начин, открива присуство вишег организујућег принципа, присуство Аутора.

Иако између Алексеја и Аутора на извесном нивоу стоји знак једнакости, постоји различитост њихових тачака гледишта. Алексеја бисмо могли назвати „он“ – приповедачем, који је, условно речено, делујућ, будући увек невидљив и из офа учествујући у дијалозима са ближњима, а Аутора „ја“ – приповедачем, чија се структуришућа функција вишег реда од оне Алексејеве, најјасније детектује у тренуцима увођења нових призора којима не претходи уобичајена наративна мотивација, у оним тренуцима привидно насумичног следа епизода.

То су, на пример, она сећања у сећањима која као да припадају јунацима самих сећања. Као да припадају, зато што, речником класичне филмске граматике, постоји некаква мотивација блиска оној из Рашомона, која нам указује на „аутора“ сећања, али управо судар те „једноставне“ мотивације и оне малочас споменуте двострукости Алексеј/Аутор, која нарушава ту једноставност, не дозвољава јој да превлада и јасно одреди призор као некоме припадајући. Та класична мотивација у најбољем случају представља погодну ракордну комбинацију, која успоставља континуитет монтажног низа. Наравно, сем те ракордне погодности, постоје и низ других елемената који то подржавају, али о томе касније. Иако се два ентитета, рекли бисмо истог бића, каткад сустичу и попримају јединствену тачку гледишта, постоји и фина разлика, која подстиче сталну игру тачака гледишта, и доноси богатство и сугестивност филму, различитошћу значења које засебно, али и у спрези доносе Аутор – приповедач, као и сама целокупна структура.

1 Веома накарадно изгледа у писму ово преузимање англосаксонског off (од off screen – ван кадра), нарочито када је у падежу, али је веома дубоко укорењен у професионалној терминологији, те ћемо зажмурити на ову малу непогодност.

2 О односу филма и «садашњости» биће више речи касније.

(овај је текст део још необјављене књиге есеја ”Хроника душе: огледало Андреја Тарковског”)

[Наставиће се…]

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s