Мартиролог / дневник о дневнику

23. април 1979.

Ово је приватно писмо на адресу Њ. Зоркаје, у вези са њеним чланком о мени у ”Кинопанорами” (негде прошле јесени):

”Дубокоуважена Њеја Марковна!

Прочитала сам у новој ”Кинопанорами” Ваше ”Белешке за портрет Андрјеја Тарковског” и пожелела сам да Вам пишем.

Ја нисам познаница Тарковског. До мене, као и до многих, долазе само приче о његовој тешкој судбини, храбрости, бескомпромисности, о тешкој судбини скоро свих његових филмова. (За шта је делом крив и Ваш критичарски цех, што и сами признајете.)

Ја сам само гледалац његових филмова. Филмова који ми се не чине тајанственима, као хијероглифи. Мени су разумљиве мисли Тарковског, његов историзам, његова забринутост судбином Русије. Форма његових филмова је, може бити, и сложена, и зато неко ко долази из радничког клуба, како Ви пишете, може стварно и да не разуме филм Тарковског. И то је стварно забрињавајући знак. Али, ту је крив не толико Тарковски, колико ”незнања бедна кривица”, јер наш гледалац не гледа сложене филмове Пазолинија, Буњуела, Алена Ренеа, Феллинија – тих најбољих уметника, који раде у светској култури и међу којима Тарковскиј заузима водеће место.

Форма филмова Тарковског је, може бити, и сложена, али мени су разумљиви, ја волим његове филмове. И знате, мени се, чак, чини да он, Тарковскиј, говори једноставне ствари… А потом, знате ли како је мени неважно, зашто је мртва птичица (и чега је она симбол) капнула перцем по постељини. И у потпуности ме не интересује што је Дама у црној хаљини из ”Огледала” – директор филма Тамара Агародникова (што, узгред, зна само уска каста посвећених!). За мене је та сцена тајанствена и прекрасна, зато што је метафорична. Ја могу вољно лутати у својим фантазијама, нагађајући да је та Дама – унутрашњи глас јунака, ”његов Бог”, који постоји у сваком човеку, то надахнуће које ретко силази, да би човек могао да одгонета спуштену му шифру судбине. Или је то – Поезија…

Та сцена је, по речима Цветајеве, самознак и самосмисао, неопходан у филму Тарковског. Тако ја мислим. А критичар – јер је у свему само секундаран, је ли тако? Он је тумач. То није понижавање. То је његово место. Мера његове слободе и дистанце. Његово неизоставно ”на Ви” са уметником. А да ли сте, пак, Ви, Њеја Марковна, убеђени да је коначношћу речи могуће допрети до смисла и самосмисла, не убивши их?

Ја Вас о томе питам не случајно, зато што је Ваша критика таквог талента и ранга, да сувише често сусрећем у том чланку нарушавање етичких норми, нарушавање тог неизоставног ”на Ви” с уметником. Са блиставом слободом Ви пишете, на пример: ”Јер лако је извести формулу талента балерине или сликара; одредити формулу талента филмског радника – ми још не умемо”. (Предивно је то скромно ј о ш…)

Њеја Марковна, али зашто сте, у туђем Вам занату, у очито туђем Вам роду уметности, Ви убеђени да је та формула тако лако изводива? И коме је потребна? Замислила сам наш балет у виду неке таблице Мјендељејева. Уланова, Плисјецкаја, Васиљев… И свако има формулу! А која је формула, по Вашем мишљењу, Анне Павлове, Марго Фонтејн? И даље – све о чему Ви пишете, изазива чак скепсу, узрујаност, неверицу. А, пак, када се спремате да дате Тарковском савете – више лакоће, хумора, скепсе у односу према својој уметности, када му Ви желите да се преобрази у Јоселијанија, онда ми ту дозволите да Вас питам: одакле та непријатна наметљивост? Одакле Вам то? А што се тиче ”моцартовског” – ”ни мање, ни више!” – лаког почетка, то после одличне књиге Чичјерина о Моцарту, ти епитети у устима критичара просто су увредљиви, зато што су неотесани!

Њеја Марковна, желела бих следити Ваш пример и дати Вам савет: заклоните бојажљивошћу своја уста када изговарате име великог уметника.

С поштовањем, Рјена Шејко”.