Који предак говори кроз мене?! Не могу да истовремено живим у својој глави и у свом телу! Зато не успевам да будем само једна личност! Способан сам да се осетим као бескрај ствари истовремено!
Право зло нашег времена је што нема више великих мајстора! Пут нашег срца је покривен сенком! Треба слушати гласове који се чине бескориснима, треба да у мозгове препуњене канализационим цевима, зидовима школа, асфалтом и документима установа за социјални рад, уђе – зујање инсеката!!! Треба испунити уши и очи свих нас стварима које би биле на почетку Великог Сна! Неко би требао да виче да ћемо направити пирамиде! Није важно ако их онда не изградимо!!! Треба хранити жељу!.. Морамо да развлачимо душу на све стране, као да је чаршав који се може развући до у бескрај!..
Ако хоћете да Свет иде напред, морамо се држати за руке! Морамо се помешати, такозвани здрави и такозвани болесни! Еј, ви, здрави! Шта значи ваше здравље?! Све очи света су упрте у јаругу у коју упадамо! Слобода нам не треба, ако немате храбрости да нас гледате у лице! Да једете са нама, да пијете са нама, да спавате са нама! Управо су такозвани здрави довели свет до ивице катастрофе!!!
Човече, чуј!.. У теби – вода, ватра, а онда… И пепео! И кости унутар пепела! Кости и пепео!
Где сам када нисам у стварности? А ни у мојој уобразиљи? Склапам нови пакт са светом; да буде сунце ноћу и да пада снег у августу. Велике ствари се завршавају, оне мале су те које трају. Друштво се мора поново ујединити! А не да буде овако раздељено! Било би довољно посматрати природу да се схвати да је живот једноставан! Треба се вратити на претходну тачку… У ону тачку где сте изабрали погрешан пут!!! Треба се вратити на принципијелне основе живота! Не прљати воду! Какав је ово свет, ако један лудак мора да вам каже… Да треба да се стидите?!!
Сад, музика…
– Музика!.. Музика!
Доносе му канту с бензином.
– А, ово сам заборавио…
”О мајко, о мајко,
Ваздух је она лагана ствар,
Која се окреће око твоје главе,
И постаје јаснија,
Када се смејеш”…
Полива се бензином, узима упаљач и спрема се, погледавши још једном у небо и свет око себе…
Сећам се да су ме 2000. године неки пријатељи замолили да ”помогнем” њиховој деци са полагањем матурског испита. Налазећи се у небраном, изнашао сам сумануто решење. Наиме, баш у том тренутку сам од једног познаника добио ”добру” VHS копију „Носталгије“. Слика је била зеленкаста, неки су се звучни ефекти понављали у еху, али ја ту ништа нисам налазио чудно. Мислио сам да то тако Аутор замислио, и све је то потпуно имало смисла. Толико је Тарковски разбио канон филмског приповедања, да је све могло да прође. И тако, још под утиском тек одгледаног филма, и ваљда неког слатко-горког осећања поводом преваре у којој је требало да најактивније учествујем (ако људи од вас траже нешто слично, онда и нису ваши прави пријатељи), нашао сам начин да из читаве ствари изађем кармички неоштећен – дао сам им обома да поднесу као рад из књижевности текст Домениковог монолога, са различитим насловима, дакако.
Испит су прошли обоје, са следећим резултатима: ученик/ца Гимназије добио/ла је петицу, а ученик/ца Економске школе, рекао бих дактилографског смера, добио/ла је четворку, јер је професорка имаола примедбу на дужину рада.
10. април 1979.
[…]
NB. Замислио сам са Тонином сценарио, по мом мишљењу, изврстан: Крај света – Il fine del mondo. Неки човек, у ишчекивању Краја света, заточио се у сопственој кући заједно са својом породицом. (Отац, мајка, кћерка и син.) Рађа им се још један син. Отац је религиозан. Проводе под кључем око четрдесет година. На крају крајева полиција и хитна помоћ их одвозе, на неки начин сазнавши о њиховом постојању. Они су у ужасном стању. Старији син каже оцу да је извршио злочин, скривајући од њега током толиких година постојећи живот. Када их одвозе, малецки каже, гледајући унаоколо: ”Тата, је ли ово крај света?” […]
Отворено писмо Рјене Шејко, упућено критичарки Њеји Зоркаји, које је Тарковскиј завео у дневник 23. априла 1979. године, био је уједно и један од последњих записа у свесци Мартиролога II пре него што је по први пут у животу отишао на ”рад у иностранство”. За дневничке и записе замисли за документарни филм ”Путовање по Италији” и играни филм ”Носталгија”, које ће оба радити са Тонином Гуерром, Тарковскиј је наменио посебну књижицу, згоднијег формата за путовање. (више…)
У филму, у његовим играним деловима, постоје три главне временске равни (по редоследу појављивања): време убрзо после одласка оца, када породица живи на сеоском имању, садашњост из које Аутор „путује“ у прошлост и време око завршетка II св. рата. Редослед је мотивисан Ауторовим током мисли, сновима и сањарењем.
Више пута је истакнуто како је време равноправно у свим својим слојевима и како постоји тежња за његовим укидањем, али оно на шта мислимо када спомињемо главне временске равни јесу три доба живота Аутора: детенце (4-5 година), дечак (десетак година) и човек (четрдесет година). (више…)
Рад на сценарију за филм о Достојевском и, посебно, сусрет са Бјердјајевим, био је од великог утицаја на филозофку тачку ослонца на којој је почивао Бели дан. Оно што је као радни принцип у раду на својим филмовима примењивао у вези са једним од основних изражајних средстава филма – временом, сада је добило и филозофску потврду утицајем овог значајног руског религиозног мислиоца, преобраћеног материјалисте и револуционара, што ће га још ближе привести остварењу филма, који у највишем смислу третира време као основно изражајно средство.
”Архив Тарковског се враћа у домовину”
У овом филму, дакле, како то бива у литератури, главним јунаком постаје сам Аутор. Материјал епизода срачунат је не да дејствује сам по себи, већ једино у контексту и скопчан са ауторским ставом према том материјалу.
Филм Огледало је некакав процес. Аутор се, одједном се пробудивши и погледавши се у огледало, изненада уплашио. Схватио је да је његов живот проживљен, да ништа није урађено, и док је раније пред њим била вечност, сада се све то показује иза њега, у малом, уоквиреном простору огледала живота, чији је сав први план испуњен њему непознатим лицем. (више…)
Александар Стојанов / Aleksandar Stojanov
Мартиролог / дневник о дневнику 