Филм о филму у филму (Огледало VI)

Posted: 1. децембра 2012. in есеј
Ознаке:, , , , , , ,

У овом филму, дакле, како то бива у литератури, главним јунаком постаје сам Аутор. Материјал епизода срачунат је не да дејствује сам по себи, већ једино у контексту и скопчан са ауторским ставом према том материјалу.

Филм Огледало је некакав процес. Аутор се, одједном се пробудивши и погледавши се у огледало, изненада уплашио. Схватио је да је његов живот проживљен, да ништа није урађено, и док је раније пред њим била вечност, сада се све то показује иза њега, у малом, уоквиреном простору огледала живота, чији је сав први план испуњен њему непознатим лицем. 

И за Хорхеа Луиса Борхеса то је био један од највећих страхова који би искусио увек наново, сваки пут када би се нашао пред углачаном површином огледала или брижно исполираним махагонијем намештаја куће у којој је одрастао. Шта ако једном, огледавши се, види лице које није његово?

Страх је освојио и Аутора. Наједном му је дошло у главу да је стар, да је време о души да мисли. Радо би се поверио Богу, али не може. И ето, он сада разумева, сазнаје, да се све главно десило у детињству, а све што је било потом, то је сушта таштина. Али, није то главно, већ страшно питање: зашто је све то било, чему сав тај живот? На пример, раније му се указало да је талентован, а сада је схватио да поседује само осредње способности. Раније му се указало да он разуме шта је бесконачност, шта је вечност, а сада он у себи не осећа могућност да верује у Бога. Као да су му одједном све однели, као да је све негде ишчезло, а без идеала је немогуће живети. И ето, он уметност схвата као способност да фиксира ту вечност у лик, у неку условну, илузорну форму.

Али сам филм – то нису само сећања Аутора. У филму је истражен процес сазревања филма, његове замисли, а самог филма као и да неће бити. А разлог томе је материјал на коме се заснива. У центру филма су размишљања Аутора о Богу, о смислу живота, његови покушаји да разуме чему људски живот.

Ако тако некако покушамо да сажмемо скучени наратив у ужем смислу, онај који подразумева причу у литерарном смислу, поставља се питање, којим је обликом то заслужило сву своју мисао? Чиме то делује? И шта је то што делује?

Тешко је организам зауставити и његово заустављено време понудити на проучавање принципа и ресурса рада тог организма, а да се тај ораганизам претходно не убије, или како обећава Кларк и са њим Кубрик, а потврђује Дизни, претходно преведе у стање хибернације и тиме му се одложи смрт. Али ако вивсекцију Огледала не схватимо тако судбоносно, можемо се надати ступању ближе бићу филма.

(Наставиће се…)

Леонардо

(овај је текст део још необјављене књиге есеја ”Хроника душе: огледало Андреја Тарковског”)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s