Мартиролог / дневник о дневнику

Рад на сценарију за филм о Достојевском и, посебно, сусрет са Бјердјајевим, био је од великог утицаја на филозофку тачку ослонца на којој је почивао Бели дан. Оно што је као радни принцип у раду на својим филмовима примењивао у вези са једним од основних изражајних средстава филма – временом, сада је добило и филозофску потврду утицајем овог значајног руског религиозног мислиоца, преобраћеног материјалисте и револуционара, што ће га још ближе привести остварењу филма, који у највишем смислу третира време као основно изражајно средство.

Човек је у највећем степену историјско створење. Човек се налази у историјском и историјско се налази у човеку. Између човека и „историјског“ постоји тако дубоко, тако тајанствено срашћење у својој праоснови, таква конкретна узајамност, да је њихов раскид немогућ. Немогуће је човека издвојити из историје, немогуће га је узети апстрактно и немогуће је издвојити историју из човека; немогуће је историју разматрати ван човека и без човека. И немогуће је разматрати човека изван најдубље духовне реалности историје.¹[…]

Зато, да бих прозрео у тајну „историјског“², ја пре свега морам да схватим историјско и историју у дубини мојој, у дубини моје историје, у дубини моје судбине. Ја морам себе да поставим у историјску судбину и историјску судбину у своју сопствену човекову дубину. У самој дубини човековог духа открива се присуство неке историјске судбине. Све историјске епохе, почињући од првих епоха и завршавајући врхом историје, садашњом епохом, све је моја историјска судбина, све је моје. […] Треба схватити сав историјски процес не као мени туђ, против којег се ја борим, не као нешто мени натурено, нешто што ме притискује, заробљава, против чега ја устајем и у својој делатности и у своме сазнању, јер тако се може ићи само у голему празнину и недогледни бездан, који се појављује у историји и у самом човеку. Супротни пут којим треба ићи, и на којем се може засновати права филозофија историје, јесте пут дубоке истоветности моје историјске судбине и судбине човечанства, дубоко мени сродне. У судбини човечанства ја морам да упознам своју рођену судбину и у својој судбини ја морам да упознам историјску судбину. Само таквим путем могуће је ући у унутрашње тајне „историјског“ и открити највећу духовну судбину човечанства.³

Гледајући на прошлост помажемо се овладати садашњошћу. Пошто је човек заробљеник садашњег тренутка, он вапије за темпоралним проширењем. Једино конкретно чега се може ухватити је прошлост, следећа временска разина у хијерархији остварених. Будућност још не постоји.

И филм–уметност је у сличној временској тамници. Он говори садашњошћу и заробљеник је тренутка садашњег, али је и владар прошлости, „запечативши“ и сачувавши прошле тренутке садашњости од нестајања. Како филм захвата саму срж стварности, али не успева да је сасвим сачува у онтолошком смислу, он савршено одговара сну и сећању, са том разликом да се ово филмско сећање, филмски сан, може готово по жељи репродуковати опет и опет. Зато слободно можемо рећи за наше омиљене филмове да су наши најомиљенији снови – наши снови. Снови о љубави, правди, срећи, или једноставно, снови о истинитом, добром и лепом, целом духовном космосу човечанства, којима човек покушава да завири у време пре изгона из Раја, у време пре времена.

Схватање историје човечанства као сопствене историје имаће одлучујућег удела на коначнo структурисање филма.

[Наставиће се…]