Мартиролог / дневник о дневнику

У филму, у његовим играним деловима, постоје три главне временске равни (по редоследу појављивања): време убрзо после одласка оца, када породица живи на сеоском имању, садашњост из које Аутор „путује“ у прошлост и време око завршетка II св. рата. Редослед је мотивисан Ауторовим током мисли, сновима и сањарењем.

Више пута је истакнуто како је време равноправно у свим својим слојевима и како постоји тежња за његовим укидањем, али оно на шта мислимо када спомињемо главне временске равни јесу три доба живота Аутора: детенце (4-5 година), дечак (десетак година) и човек (четрдесет година). 

Документарни материјал има хронолошку прогресију: грађански рат у Шпанији 1935, први лет стратостатом¹ Курдистанског авијатичара 1938, прелазак Црвене Армије преко језера Сиваш (познатог и као Море трулежи) током II св. рата, крај рата, америчка атомска интервенција над Јапаном 1945, Маоисти на совјетско-кинеској граници 1960-их. Све ово део је личног Ауторовог, искуства њему блиских људи, али и општег искуства човечанства, периоди који су утичући на формирање светске историје битно утицали и на личну историју Аутора.

Очекивање оца материјализовано је вихором, који се јавља како у сећањима, тако и у сновима, мада је немогуће тачно одредити границу ове две духовне кретње. Ако упоредимо снагу ветра и тихи шум очевог даха, можемо представити себи снагу емоције која је везана за очево одсуство. Вихор надире према кући, са пољане или из мрачне шуме. А то је и природа, место одакле долази и где почива биће Аутора.

И у равни (ближе) прошлости и у равни садашњости, пар мајка – син је отелотворен у истом глумачком пару Тјерјехова – Даниљцев. У прошлости то су Марија и Аљоша, у садашњости Наталија и Игнат, а Аљексјејеву (Андрјејеву) мајку у старијим данима игра сама Марија Ивановна, чиме филм достиже пуну онтолошку афирмацију. Оно што је исто у обе временске равни јесте породична ситуација – разведени родитељи, нека врст проклетства које се као трагичка кривица преноси са колена на колено.

Аљексјеј: Увек сам говорио да личиш на моју мајку.

Наталија: Очигледно да смо се зато и развели. Са ужасом примећујем колико Игнат постаје као ти.

Аљексјеј: Зашто са ужасом?

Наталија: Нас двоје никад нисмо могли људски да разговарамо.

Аљексјеј: Кад се сетим детињства и мајке, увек је некако имала твоје лице. Иако знам зашто. Жалим вас обе, и тебе и њу.

Наталија: Зашто?

Аљексјеј: Игнате, спусти чашу доле!

Наталија: Ни са ким нећеш моћи да живиш нормално.

Аљексјеј: Вероватно.

Наталија: Немој да се вређаш. Изгледа да си убеђен да је сама чињеница твог постојања дужна свакога усрећити. Ти само знаш да тражиш.

Аљексјеј: То је зато што су ме васпитавале жене. Ако не желиш да Игнат постане такав, удај се што пре.

Једини начин да се проклетство рашчини је обнављање породице, проналажење баланса између женског и мушког принципа.

Постоје ликови у филму који су просто обични људи, који учествују у реалности и на екрану играју сами себе. Поред Марије Ивановне, чијег имена чак и нема на листи глумаца (није променила онтолошку раван – дејствује искључиво са позиција стварности), то су готово сви учесници у сцени са шпанским избеглицама, а тако можемо да посматрамо и малог Игната Даниљцева, који се, поред тога што је непрофесионални глумац (по правилу, играју сами себе), и у једној од улога зове Игнат. Такви ликови се мешају и постоје моменти када се више не зна ко је ко. Све ово израз је Ауторовог (Андрјејевог, Аљексјејевог) става према стварности као изворишта уметности, са којом је у симбиотичком односу.