Мартиролог / дневник о дневнику

Отворено писмо Рјене Шејко, упућено критичарки Њеји Зоркаји, које је Тарковскиј завео у дневник 23. априла 1979. године, био је уједно и један од последњих записа у свесци Мартиролога II пре него што је по први пут у животу отишао на ”рад у иностранство”. За дневничке и записе замисли за документарни филм ”Путовање по Италији” и играни филм ”Носталгија”, које ће оба радити са Тонином Гуерром, Тарковскиј је наменио посебну књижицу, згоднијег формата за путовање. 

Прва страна књижице за ”Путовања”

Љубазношћу Међународног института Андреј Тарковски.

Оно што следи у записима од 17. VII до 17. IX, та два месеца, сасвим се разликује од досадашњег тока дневника. Делом заслугом чињенице да имамо прилику, по први пут, да конзистентно пратимо процес рада на филму, што је у случају претходних филмова било резервисано скоро искључиво за радне дневнике, а највише због тога што је, дошавши у Италију, ступио у сасвим нову радну климу. Тамо су били срећни да раде са великим уметником, а рад и пријатељство са Тонином су само додавали том подухвату на важности. Не смемо заборавити ни то да је, по самој природи пројекта, Тарковскиј од 19. јула, па све до 2. августа био готово стално на друму, крстарећи по Италији уздуж и пореко са екипом. Иако се Тарковскиј већ после недељу дана побунио што га Гуерра вода по најлепшим деловима Италије где се осећа као туриста, овај га је убеђивао да је то корисно како за документарни филм, тако и за будући сценарио ”Носталгије”, у коме је руски архитекта, писац, шта ли (још није било сасвим јасно), дошао у Италију. А зашто се долази у Италију, питао би Гуерра? Зато што је лепа. А онда би умирио Тарковског тако што би са мештанима ручали на пјаци, дајући му могућност да ”сиђе у прави живот”.

Елем, много се тога издешавало, а кад год би се нашао у неком земаљском рају, као на пример у кући Микеланђела Антонионија у Коста Парадизо (Сардинија), купајући се на мору са пријатељима, увек би се питао шта за то време раде Лара и Тјапа, готово негирајући себи право да ужива док су мили далеко и, на неки начин, заробљени.

Ево листе места које су посетили у потрази за материјалом за документарац и инспирацијом за ”Носталгију”: Рим, Поццо Д’Антулло, Коллепардо, Соренто, Равелло, Амалфи, Салерно, Потенца, Метапонто, Таранто, Мартина-Франка, Локоротондо, Остуни, Леће, Отранто, Фазано, Трани, Бомарсо, Чивита, Бањоређо, Бањо Вињони, Кјанћано, Коста Парадизо (Сардинија), Формелло, Сијена, Монте Оливето Мађоре, Волтерра, Сан Ђимињано, Фиренца, и опет Рим.

”Special“ (еквивалент англосаксонском „making of“), како је био назван документарни филм ”Путовање по Италији” одушевио је функционере РАИ и, вероватно их још више загрејао за пројекат ”Носталгија”.

А Тарковском је ни месец дана после повратка у Москву – умрла мајка…

8. октобар

[…]

Мамина сахрана. Вастрајковско гробље. Сада се осећам незаштићеним. И да ме нико на свету неће волети онако како ме је волела мама. Она уопште не личи на себе у мртвачком сандуку. И зри увереност о неопходности да се мења живот. Морам то смелије радити и гледати у будућност уверено и са надеждом. Мила, мила мама… Ево видећеш – ако Бог да – још много ћу урадити: треба почети испочетка! Опрости… Не, не праштај, зато што ћемо се видети, уверен сам.

На снимању ”Путовања по Италији”

Љубазношћу Међународног института Андреј Тарковски.