Мартиролог / дневник о дневнику

10. април 1979.

[…]

NB. Замислио сам са Тонином сценарио, по мом мишљењу, изврстан: Крај света – Il fine del mondo. Неки човек, у ишчекивању Краја света, заточио се у сопственој кући заједно са својом породицом. (Отац, мајка, кћерка и син.) Рађа им се још један син. Отац је религиозан. Проводе под кључем око четрдесет година. На крају крајева полиција и хитна помоћ их одвозе, на неки начин сазнавши о њиховом постојању. Они су у ужасном стању. Старији син каже оцу да је извршио злочин, скривајући од њега током толиких година постојећи живот. Када их одвозе, малецки каже, гледајући унаоколо: ”Тата, је ли ово крај света?” […]

Ето, најзад се десило. Читавог живота људи очекују неки јединствен догађај, који ће и њихове животе учинити јединственим. Нешто што се дешава само од себе, за шта не треба много времена за припрему, још мање труда. Јер, нема се ни времена, ни енергије од борбе са свакодневним својим животом. Кирија, рачуни, комшија изнад који у сред ноћи, сваке ноћи, премешта намештај (а и само мушкарци свраћају код њега), посао, кога нема, па има, па опет нема, опет кирија, аутомеханичар коме после три дана поново треба одвести ауто на поправку.

Овог пута је стварно готово с тим! Овај крај свега, Крај свих крајева, ”Краљ крајева” ће ставити тачку на све. И сад, врхунац задовољства није укидање сопствене мизерне егзистенције, него што ће то бити свачији крај. У тој свеопштој пропасти се и сопствена погибељ лакше подноси. Куд сви Турци, ту и мали Мујо, остаде нам из онијех времена.

Осећа се тај судбински фокус на ову ноћ. Већина скептика се смеје грохотом, али ни они не могу да не помисле ”шта ако стварно…”, а ни да се од тога наставе бранити истим оним грохотом. Ти, ти који се грохотом смеју, њима је најтеже. Други су на Ртњу, смрзавају се у српској зими и чекају да их ванземаљци однесу на Карипска острва и, када свих нестане, остану да се наслађују светом који је сада само њихов. И остацима од вечере у ресторанима хотела са 5 звездица.

”Докони ум – ђавоља посла”. Да питаш Милета, али не оног у транзицији, него правог Милета, шта мисли о смаку света, рек’о би ти: ”Ма, как’и смак света, ће ме смакну седам месеца рада у ону рупчагу без ниједан слободан дан. А зашта? За чију бабу здравје? И шта ти оћеш?! Бегај бе тамо! Гаси ту камеру!”

И стварно, човек је у праву. Вести о смаку света једнако верује као и вести да смо ове године забележили позитиван пораст. Сто грама саламе, брате, и четврт леба. Ето чему он верује. А сећа се времена кад је млад дошао у коп, па прва плата, државна фирма, сигуран пос’о, биће и стан кад се ожени, а и људи су били људи. Ни тад се није имало, ал се делило. Цигара, флаша ”зидарског”, некад и жена, ал’ би ту убрзо почели и ножеви да раде, па се баталило. А није било у прошли век. У ствари, јесте. Пре телевизије. Пре интернета, пре демократије, за време хладног рата.

Е, да! Па ово је Хладни смак света!!! Света ће нестати, а да нећемо изгaрaти од ватрених кугли падајушчих с небесов! Воде нас неће спирати с лица Земље. Звериње нас неће прождирати. Нећемо гледати ”Содома и Гомора II”. ”Шта ја знам. Да копам руду, то да. А за хладни рат смо учили да је то прави рат, ал’ не падају бомбе и не газе тенкови. Кркају се на струју, са шпијуни и са паре. Тако се и распадоше браћа Руси. А ми, и ми се распадосмо, а да и нисмо знали да смо умешани у тај ’ладни рат”. Тако, ваљда, и овај хладни смак.

Десило се то одавно и дешава се и сада. Најгоре је, ваљда, што ће после свега у масним главама остати још већа поруга и осећај сопствене моћи (?) и још већа жеља да се све прождере, сада и овде, јер ”једном се живи”. А замисли да је читава планета, сви у исто време, у онај предсказани час, могла да гледа исти онај филм као и Миле ове ноћи, пре него што је отишао у још једну трећу смену.

Брда би се покренула…

”Which of you have done this? The Lords…”