Растанци

Posted: 10. јануара 2013. in Дневник Тарковског

9. јануар 2013.

Растанци са љубљеним бићима терају на размишљање: шта је срећа? И сваки пут када се растајемо не можемо, а да се не запитамо: „Јесам ли срећан што одлази, или што остајем?” У сваком растанку има нечег фаталног. Хоћу ли их поново видети? Икада, у овом великом и опасном свету? И уобичајени почетак многих других питања је сличан: Зашто..? 

Ако би емотивност имала логику, 1) био би то потпуни парадокс, 2) али бисмо из свега наведеног могли закључити да су најмудрији, најупитанији – они који се често растају, и онако судбински. Мада, да је свет идеалан, не би постојала ни питања, све би било јасно и све једноставно. А нема ничег једноставног у растанку. То јест, за просечног земљанина, али чак ни за понеког испосника од пустињског песка прашњаве браде, чак иако овај у растанку види разлог за славље, исто онакво као и при љубавном састанку.

У таквом идеалном свету не би постојала потреба за лепом књижевношћу, филмом, ниједном од седам грација, јер лепота би испуњавала сваки дан, сваку акцију човекову, вољну и невољну. И невољну! Књижевници би остали без посла, али не би марили (иако Фарисеји), јер би били део те светске лепоте.

Док не досегнемо тај „сан смешног човека”, морамо ипак трпети оне које својим писанијем, каквом било индоктринаторском стратегијом, одвраћају мисли од лепоте, усипавши уместо њих, кроз лимени левак, у дух наш свакодневне мрзости светске. И који проповедаху старијем језиком мудрости профета и за веру страдавших.

Али, ко за њих мари, за лажне мисли..? Растанимо се од лажних мисли, и ни за тренутак нећемо за њима заиста зажалити…

Један пријатељ ми данас рече, он је ветеринар, да постоје огрлице за псе, које носе на себи феромоне кучке мајке, и да тај мирис има јако умирујуће дејство и на одрасле јединке. Јер, тај је мирис нешто што од првих дана носе у корену своје њушке као јасан сигнал да је најважнији елемент живота, живот сам, ту, са њима.

Из моје куће, кроз пукотину испод улазних врата, истаче се мирис пасуља са сувим месом.

Advertisements
коментари
  1. …“Мој живот је непрекидни низ растанака“…признао је Набоков.
    Савршено на трагу Тарковског, данас плени својом визуелном (и осталом) поезијом Андреј Звјагинцев.
    Препоручујем.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s