Одма’ да ти одговорим, ево ме, чикино, иста мета, исто растојање. А ти? У којој си сада пустињи? Ја сучем брке, опе’ не радим, али се радујем дечици. Скупљам(о) сличице животињско царство, без чоколаде додуше, и тако, враћам се у детињство. Што је лепо кад се играш… Надам се да се играш. У ствари, кад помислим, шта је друго дрогирање, ако не нека игра. Једино срање је што ти спржи мозак, а ја мој не дам. Не само што ми треба да бих освојио живот, него не би ваљало да се спонтано усеравам и упишавам у гаће, а са спрженим мозгом то ти је минималац. 

Него, глед’о сам неке сиљне фиљмове, извесног Беле Тарра, Мађарона, опасан чича, а неки дан и један весео од Наннија Мореттија, „Април” се зове. Овај што у епизодама од Тара гледам зове се „Сатантанго” и траје 7 (седам) сати. Има да се сфуља с нета торент и онда лагано. Мећу га поред Тарковског, али плиткоумни критичари не виде даље од дугих кадрова са покретном камером и тзв. интегралне нарације, па серендају. Још их неко плаћа за то. Пих. Елем, чича каже да га ложи Фассбиндер, на пример. А, пази, сваки филм се ваља у каљузи мађарске ситне варошице, да не кажем селендре, ма, све натопљено кишуринама и шибано ветровима. И тако…

Појео сам два чена белог лука, саћу мало и еурокрема да узнем, па да се спава. Сутра је нови дан и имам неке ђаке, учио их мало фоткању, сутра још лајтрум да им покажем, да мало туширају те своје зебанције и да нас Бог мили види. Буди добар, па се ваљда видимо некад да се поиграмо нешто; понећу ја сличке и кенце (тако смо у Зајечару као клинци звали сличице и кликере), а ти понеси Гидрину гудру, то јест, виски.

Е сад, кад смо код Гидре; снимали „Тимочку буну” кад сам био основац и то баш испред школе, стално си могао да видиш по граду неко филмско пушкарање тих дана. Чак је и ЈНА била ангажована, а војаци опскрбљени вашљивим ћебадима, што су срБски јунаци преко леђа носали; није било још транспортних врећа.

Елем, тих смо година стално преко гране, у Бугарску ишли, беше неки фри шоп одма’ иза граничног прелаза. Шта, десет километара од града. Знаш она фора, штека цигара, литар жестине и пола кила кафе по глави је могло да се пренесе, па и нас децу водили да се окористе и снабду пороком.

И кад тамо, у том бугарском фри шопу, чији мирис и дан данас могу да осетим, ето ти га, главом и брадом Љуба Дидић, тимочки устаник и главни коловођа. И купио он себи литрењак Џонија, а заклео бих се да је и у каубојкама био. А сав некако озбиљан.

И тада сам први пут схватио моћ глумачке трансформације.

(За читаоце из САД) био је то главом и брадом, Драгомир Бојанић – Гидра.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s