Мартиролог / дневник о дневнику

Десило се некако да сам у 4 дана морао два пута у Рим, а у свих ових 5+ година како странствујем, само сам на аеродрому, у транзиту био.
И добро, други пут ишао сам на разговор за некакав посао везан за надгледање парламентарних избора, анализу медија током изборних кампања, који не само што нисам добио, него је и читава мисија обустављена (?!). Кад сам чуо за то, помислих: „Да се, јадна, за зелен бор ухватим, и он би се, јадан, осушио“. Ја сам, очигледно, зелен бор у овој причи. А Берлусконију се смеши нови мандат (волео бих да се испостави да је то само теорија завере).

Елем, изађох с интервјуа, сунце пече, 12 римских степени. Помислих: „А зашто није овако топло и у Скопљу, кад су на истом меридијану?“ Време је ручка, сви су се размилели, радни народ, средњошколци, ма, сви су на улици.
А ја крећем да вртим телефоне, ваља поднети извештаје о исходу разговора. И тако, док сам на линији са истим оним Скопљем, насумично гађам улице, пратећи нос, а у ствари, бежим од гунгуле; одвикао сам се од велеградског живота. Ипак живим у једном италијанском Нишу.
И тако, ногу пред ногу, бег по бег, кад испред мене обелиск један гађа небо. Сав је исписан хијероглифима, а на врху – крст! Каква органска комбинација, помислих. И паде ми на памет само једна реч – слојеви. Ту сам престао да се бавим феноменом и обрисах знак питања. У исто време, сетих се да сам у метроу прозујао кроз станицу piazza di Spagna, о којој сам довољно често читао у дневничким записима Тарковског. Иако не бих се могао сетити шта је тачно тамо радио (мислим да је ташти купио наочаре у неку суботу, када су све радње затворене, јер му је Тонино Гуерра „средио“), постаде ми занимљива идеја да кренем поново на ходочашће, као ономад кад сам у Паризу тражио његов гроб (а нашао га четрдесет километара јужније). При чему, претпоставка је увек иста: „случај“ нек ме води.
И сад, добро, знао сам да је piazza di Spagna близу, имао сам мапе на струју у рукама, али сам их консултовао само да не одем у правцу сасвим супротном од ж. станице, јер сам чврсто решио да д’онде стигнем сопственим снагама.
Сазнам да сам управо на piazza del Popolo и зазвуча ми некако важно та реч – народ. Добар знак! А поврх трга предиван неки парк. Ништа лепше, него у сред бетона и мермера наћи зелену оазу. Попех се горе и нађох да ме поглед на град одатле подсећа на Пaриз виђен с Монмартра. И одједном схватим да су се Париз и Рим у мом белосветском искуству управо венчали и да им је кум – добри Брка.
Искусним оком извиђача у ракетној артиљерији нађох најупечатљивији оријентир – некакву мермерну громаду с два пара бронзаних двоколица поврх. Идем тамо! Спустих се опет доле и, ногу пред ногу, сладолед за сладоледом, забасах на корзо. Шљаште бутици, туристи се тискају у електричним мини бусевима да би се превезли две станице (док џепароши трљају провидне дланове), а ја напредујем сигурним кораком и, као, знам више од њих (туриста). А, на пример, застајем и фоткам шахту на којој је чувено S.P.Q.R. Па ти види.
Елем, дођох до оне структуре, ма, нешто ми друкчије одоздо делује. Добро, ту је Витторио Емануеле на коњу, али оне двоколице више не видим, а није ни важно, ионако није piazza di Spagna. Погледан мапу, макар идем у правцу ж. ст. И као да сам се малко разочарао што ме „случај“ заврнуо. Ех… Остаје само још да узмем неки сувенир и правац штајга.
Али, случај је прави мангуп. Наведе ме на једног од милион бангла-уличних продаваца сувенира, који има све архитектонске знаменитости града у три величине, привеске, разгледнице, чак и понеки легионарски шлем, и све то „made in Italy, а не оно кинеско ђубре које продају по 1€! Ова тезга је овде већ 100 година!“, продаје ми причу на поквареном италијанском. Добро, ради свој посао. А ја гледам само једну ствар. Претходног дана сам пред спавање мом девојчурку испричао причу (једну у низу из серије) о коњу Муњи који иде у Колосеум на трке, па помислих да би јој макетица могла бити веома драгоцена:
– 3€?!
– 3.
– Три мајке!
– А?
– Кажем, хвала чика Момо…
– ???
– Ево руке!
А макетица у целофану, и стварно су се потрудили да одштампају неко папирче са „сертификатом о квалитету“. А кроз целофан избија запах кинеске пластике.
И сад, знаш како је, купац је најбољи продавчев пријатељ и сем информације о укупним његовим еротским фантазијама са туристкињама свих боја и величина, успео сам да добијем и једну драгоцену дојаву, онако, узгред;
– А има ли негде близу статуа коњаника, који кажипрстом десне испружене руке показује напред?
– Има, има! Одмах иза овог коњаника, с друге стране кружног тока. Имаш степенице, и горе је тај за ког питаш.
Ја мислим да ме ложи, ем ми је увалио кинески Колосеум маде ин Италу, ем ће још да ме прошета. Срећа, па нисам туристкиња. Свеједно, захвалим му се, потапшем, сапатника, по рамену и кренем онде. Зађем иза, нађем степенице, попнем се и, стварно, на малом тргу некакав коњаник. И онако показује прстом напред. Али није тај кога тражим. Онај је био много већи и много зеленији од оксида, а и постоље много више. Ово је крај авантуре. „Случај“ ме завео. Стварно не могу више да ходам, боле ноге, а и до ж. ст. треба стићи.
А онда се сетим, да сем мапа на струју, у џепу носим и облак с текстовима овог блога, а у једном од њих и фотке Доменика, Лудака, који ће се на коњанику кога тражим полити бензином и спалити. И док чекам да се фотка усиса из тог облака, приђем једном полицајцу:
– Је ли овде, можда, снимао филм један руски режисер, на овом тргу?
– Ммм, мислим да јесте.
(са фотографијом на екранчићу још прецизније га испитујем)
– Али овај коњаник изгледа много већи и на много вишим постољу.
– Марко Аурелио? А, па овај на тргу овде није оригинал. Њега су ставили у музеј, у ону зграду преко пута. A оригинал јесте много већи.
А онда упоредим и облик великог прозора иза, а видим да су то ти стубићи са обе његове стране. Нема сумње, дакле. И помислих:
– Ал’ у филму није било овако (!).

Е, мој филм-хаџија, ти још верујеш да су филмови оно за шта се представљају…