7. јул 1983.

Писмо Пертинију (заборавио сам да га залепим раније) [превод с италијанског]:

Рим,

25. јануар 1983.

Поштовани и драги Председниче Пертини,

Како највероватније знате, ја сам већ више од годину дана гост у Италији – земљи коју поштујем и волим и у којој завршавам снимање филма „Носталгија”, реализацију коју остварује Други канал РАИ заједно с „Гомоном”. Ако сам нашао у себи снаге написати Вам ово писмо и поделити с Вама мали део својих проблема, то је зато што верујем да би Ваша ауторитативна интервенција могла да привремено олакша мој положај. 

Верујте ми, ја нисам „дисидент” у својој земљи, и моја политичка репутација у Русији може се, чак, сматрати лојалном. Више од двадесет година радим у совјетској кинематографији и увек сам стремио по мери својих снага и талента да за њу добијем најшире признање. На жалост, за тих минулих двадесет година ја сам успео – и не због моје кривице – да урадим само пет филмова.

Основни разлог за то – а моји филмови никад нису били политички или усмерени против Совјетског Савеза, него увек поетска дела – је била моја жеља да снимам само „своје” филмове, замишљене по сценаријима које сам сâм написао, то јест, како их називају у Италији, „ауторске филмове”, а не филмове које наручује руководство совјетске кинематографије.

Као резултат тога, снимати филм у мојој земљи за мене је постало све сложеније и сложеније. И сваки пут када је мој филм био пуштан у биоскопе, руководство совјетске кинематографије је покушавало да сломи и умањи његов успех, на пример, забрањујући штампи да пише о њему. Совјетска, пак, публика, нарочито младеж, воли моје филмове, како је и у другим земљама, сем Русије. Свеједно, тај се успех не допада властима, а штампа систематски о њима не говори.

У Совјетском Савезу нисам добио ни једну награду или признање за свој рад. Ни један од мојих филмова није био удостојен награде на совјетским фестивалима. Иако су у целом свету они били примљени благонаклоно и удостојени високих награда на међународним филмским фестивалима, који су допринели престижу совјетске кинематографије. Моји филмови су се продавали за дистрибуцију на Западу, али ја од тих продаја нисам добијао ништа. Без обзира на мају склоност ка предавању, мени, чак, нису ни предлагали да се бавим педагошком делатношћу у било коме од филмских института у Москви.

Сваки пут када сам долазио на Запад да представљам совјетску кинематографију, увек сам добијао велики број позива да радим, између осталог, у позоришту и у филмским школама. Но, као што знате, нама су забрањени било какви уговори, ако они нису одобрени од стране руководства наше кинематографије.

Затим, само срећним стицајем околности, после четворогодишње борбе, министар кинематографије Јермаш, начелник Госкино СССР, одлучио је да потпише уговор са РАИ за овај филм, који снимам по сопственој замисли. Притом, на сваки начин је покушано да се одуговлачи с временом и да се РАИ разувери у исправност избора аутора. Али у РАИ су стрпљиво чекали склапање уговора. И ја сам им бесконачно захвалан за то.

Сада се мој филм „Носталгија” монтира. У априлу је позван на такмичење Канског фестивала. Нисам сигуран хоћу ли моћи бити тамо, зато што совјетско филмско руководство не жели учешће овог филма у Кану и својски се труде да то спрече. Већ месец дана ме зову, и под разним изговорима ме позивају у Москву да бих престао с радом и предао монтажу и завршетак радова у туђе руке.

Постоји официјални телекс „Совинфиљма” (одељење Госкина за копродукције са иностранством под руководством Сурикова) Другом каналу РАИ, у коме ме позивају у Москву, заједно са дирекцијом РАИ ради разматрања производних аспеката филма. Из РАИ су одговорили да рад на монтажи не дозвољава моје одсуствовање.

Други телекс „Совинфиљма” је инсистирао на мом обавезном присуству у Москви. На шта је РАИ позвао совјетско руководство у Рим ради разматрања питања која су се појавила.

Ја знам шта ме сад очекује. Када завршим овај филм, ако успем да га завршим оставши у Риму, мене ће вратити у Совјетски Савез и оставити без посла. Како ћемо моћи живети – ја и моја породица – није ми познато.

Драги Председниче Пертини, у Мосви имам троје деце, одраслу кћерку од 23 године и сина од 21 године и малолетног сина Андрјеја од 12 година, који живи са мојом таштом, Анном Јегоркином, старом и веома болесном женом. Мој син има болесно срце. Након што су мојој жени, Лариси, одобрили да дође код мене у Рим, где она ради са мном у својству асистента режисера, Андрјеј је практично остао у Москви као талац. Мени су забранили да га доведем са собом у Италију.

Надам се да сам успео да Вам опишем у каквом се данас положају налазим. У Италији имам реалних могућности да наставим професионални рад. Мене су замолили да поставим оперу у Градском позоришту у Фиренци. Имам нове филмске пројекте, на пример, екранизацију „Хамлета”, која је увек била мој скривени сан. РАИ и Експериментални филмски центар у Риму ми, такође, предлажу сарадњу. Али, најважније је да ми италијански другови пружају могућност да организујем школу високих квалификација за филмске професионалце – режисере, сценаристе, директоре фотографије, монтажере. Та иницијатива могла би бити веома корисна како за италијанску, тако и за европску кинематографију у целини. Треба ли да говорим колико ме је заинтересовала та идеја!

У датом тренутку немам другог излаза, осим да Вас молим, Председниче Пертини, да се обратите писмом шефу совјетске владе Андропову с молбом – у име другарства и сарадње између наших земаља – о продужетку рока нашег пребивања у Италији на две или три године, да бих се могао посветити послу предавача у тој новој филмској школи.

Такође Вас молим да се обратите руководству моје земље са официјални позивом да мојој ташти Анни Јегоркиној, мојој жени Лариси и мом млађем сину, Андрјеју, буде дозвољено да дођу код мене у Рим, на исти тај рок као и ја, да бих се могао непосредно бринути о њиховом издржавању и бавио се здрављем дечака.

Ја имам педесет година. Ја хоћу да радим и морам да радим. Ја настављам да уважавам и признајем власти своје земље, али, такође, хоћу да одговорим захвалношћу на гостопримству овој земљи у којој сад пребивам, предлажући јој свој рад још у току неколико година.

Надам се, Председниче Пертини, да ће ми Ваша ауторитативна интервенција помоћи да будем услишен од стране руководства моје земље.

Унапред захвалан за то што ћете по својим могућностима урадити.

С дубоким поштовањем,

Андрјеј Тарковскиј

Јуче сам се сусрео с председником Експерименталног центра у Риму (филмски центар). Дао ми је писмо са позивом да водим циклус филмских семинара на тему „Шта је то кинематографија” у току академске ’83/84. године. Копију писма ћу послати у Москву на име Јермаша. Звала је Ољга. Рекла ми је да у Америци једва чекају да дођем – на фестивалу (Том Лади) и продуцент, тачније, дистрибутер. Да морам послати по две фотографије за визе и да саопштим одакле ћу кренути.

Ноћас се Лариса пробудила у 4.10 од звука аутомобила који је пролазио. Кроз десет минута чула је кораке. Потом је неко дуго и упорно покушавао да доле отвори наша врата. Отворио је и ушао унутра. Лариса је дошла до прозора и никога није видела, ни ауто. Сат времена после тога, како је поново легла, неко је изашао кроз наша врата. Било је 5.20 изјутра. Позвао сам Франка. Овај је разговарао с Луиђијем и сазнао да нико од мештана није могао бити, тј. од његових. Франко је разговарао с Николом, и овај је рекао да се не треба бринути. Ето, можда је сад ту микрофон, или у телефону или засебно. Не знам… Веома сам забринут.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s