Мартиролог / дневник о дневнику

20. новембар 1983, San Gregorio

[…]

Данас сам се са Ларом вратио из Лондона после поставке „Гадунòва”. Све то време нисам ни додирнуо дневник: или због тога што ми се није писало у туђој кући, или због осећања привремености нашег лондонског живота. Али, да почнем по реду. 

Најпре смо одлетели за Телјурајд (US, Colorado), где су нас позвали на фестивал (а позивали су нас још одавно, али Госкино „није желео”). Директор фестивала је Билл Пенс, коме помаже његова жена Стелла. Њихов главни помоћник је Том Лади, који ради у Копполиној фирми. Телјурајд је као играчка мали градић у планини, одмах под развалинама бившег рудника. Планине, на планинама снег, канадске јеле, јасике, цвеће. Речица, на обали гостионица од дрвета.

22. новембар

Када сам раније гледао америчке филмове, чија се радња одвијала на селу, или у малим провинцијалним градићима, увек ми се чинило да је сценографија кућа и улица лоше урађена. Али, када сам својим очима видео та места, уверио сам се у супротно. Сва Америка је некакав Дизниленд (сценографија). Куће се граде од летви, оструганих дасака и фурнира. Утисак привремености, краткотрајности царује над свиме. Кшиштоф Занусси, с којим смо путовали, то објашњава динамизмом Американаца, опирањем да се предуго задрже, спремношћу да појуре на други крај земље, ако им се понуди уноснији посао.

„Хамлета” – његове делове – треба снимати у Monument Valley. Поражавајуће је што у таквим (сличним M. V.) местима, где треба разговарати с Богом, Американци снимају вестерне, следећи пример Џона Форда. Квекери. Села. Суперквекери. Девојчице у дугим сукњама. Огромна пространства, путеви на којима се не сусреће ни један ауто из супротног смера. Пустош. Градићи играчкице и велелепне степе.

Јадни Американци – без духовности, без коренова, живећи на земљи духовног богатства, чију вредност не знају и не осећају. Њујорк је ужасан.

Roslyn, WA

Градић на западној обали САД, који су подигли Срби, Црногорци, Хрвати, Пољаци, Италијани, Литванци и други, радећи  углавном у рудницима угља.