Имати прљаву одећу каналише сву вашу пажњу на мрљу, не дозвољавајући вам да размишљате о другом. Ако, насупрот, обучете чисту одећу, то значи да се старате о себи и својој души. Облачити беле кошуље знак је духовне елеганције. Сперимо сваку мрљу са наше одеће и сачувајмо, тако, брилијантност духа!

(Кеисуке Матсумото, „Приручник за чишћење једног будистичког монаха”)

Увек сам, видевши Тарковског на неким фотографијама обученог у бело од главе до пете, налазио да је тако далеко од оног његовог алтерега, Рубљова, који је сав сив и у ритама челичио своју духовност, и материјалном ништавношћу освајао будући (и прошли, и садашњи, речју, безвремени) вечни живот. И то је тако по хришћанској догми, тело је извор греха и не треба му угађати; парче хлеба и вода – и молитва.

Истина је да су Тарковског многи, чак и најдобронамернији пријатељи и сарадници оцењивали, малтене, као „кицоша”. Никад није то било изречено, али је, претпостављам, за ондашњу „униформисану” совјетску Русију, израз “елегантан” био раван томе.

И ваљда под утицајем те њихове предрасуде, плус оне моје, по којој су Иван, Рубљов, Кељвин, Аљексеј, Сталкер, Горчаков и Александар (лепог ли имена) Ауторови „гласноговорници”, јављао се већ наведени утисак размимоилажења теорије и праксе, усуђујем се рећи, чак, неке врсте филистејства (мучи, рђо!).

А, у ствари, далеки Исток (нама је далек, Русима су Кинези први суседи – као нама Албанци) био је предмет изучавања и нека врста филозофског и естетског упоришта Тарковског, који је тиме увек некако за длаку измицао дефинитивном одређењу његовог дела као православног, или хришћанског. Велика љубав за хаику, посебно онај Башоа, и мудрост Лао Цеа нису могле а да не нађу израза и у тим, неколиким приликама у којима се облачио у одело Ратника Светлости. И колико год то некоме могло да изгледа прозаично, али је у том новом кључу, оном будистичког монаха, израз “одело не чини човека” потпуно погрешан. Али је и супротна тврдња “одело чини човека” подједнако нетачан. Макар онако како је нама сервиран његов смисао.

Не бих да овде мутим воду, зато се заустављам, уз финалну напомену да је 10. јула 1984, на прес-конференцији на којој је озваничио свој „останак на Западу”, Тарковскиј носио своје беспрекорно бело одело. Неки су мислили да је то због летње спарине.

IMG_3888[1]

Андрјеј и Лариса у Италији 1982.

Растрапòвич, Тарковскиј и Максимов

Растрапòвич, Тарковскиј и Максимов пре прес-конференције у Милану, 10. јула 1984.

Андрјеј и Лариса на прес-конференцији

Андрјеј и Лариса на прес-конференцији у Милану, 10. јула 1984.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s