Почетак. Ето шта је на крају.

Завршио сам превод „Мартиролога” са муком и великом тугом.

Не бих знао тачно одакле је кренуло интензивно осећање одбијања „учествовања” у мучном приближавању трагичном исходу, али знам да је разум измислио маневар за избегавање срцепарајуће емпатије; радићу много и грозничаво – морам да стигнем за рок.

Какав црни рок… 

Јесам, радио сам напорно. Ноћу, углавном. Када заћуте гласови. Завршавао сам са јутром, а јутра зими добрано касне.

И што је више имао да ради, да ствара, Тарковскиј је више радио. Види се јасно по количини дневничких записа. Јер зато, ваљда, писање и служи – да припитоми мисао”. Од припреме „Путешествија по Италији” и писања „Носталгије” 1979. до завршетка њеног снимања крајем 1982, дакле, за време „Италијанског периода”, чини се да је ентузијазам био највећи; постепено извлачење из совјетских букагија је породило велике наде. Међутим, син је остао таоцем у Москви…

Завршавање и успех „Носталгије” у Кану остаје у далеком другом плану записа, док је свакодневна борба за проналажење начина да се породица уједини. Све време покушавајући да се остане лојалан грађанин своје земље. Без успеха. Писмо за писмом совјетским председницима, који умиру један за другим, Андреоттију, Миттерану, Рејгану. Без успеха.

Прес-конференција у Милану 10. јула 1984. затвара део приче, повратка више нема, али и даље не решава раздвојеност од сина.

И сада, признајем, ово што ћу рећи прилично је смела претпоставка, али дозволите ми да у њу верујем. Као крајњи избор и једини начин да ослободи сина и подари му другачији живот, Тарковскиј се – намерно разбољева (!!!) од смртоносне болести, знајући да ће једино то умилостивити немилосрдне. Звучи сумануто, знам. Нигде у „Мартирологу” нећете наћи ни трага о таквој помисли. На крају крајева, како би се један стваралац одлучио на један деструктиван чин, макар био и аутодеструктиван?

Сем ако тај наоко деструктиван чин не би био – креативан (!?).

„Почетак, ето шта је на крају”…

Али, колико нам је тешко прихватити земаљску смрт као почетак нечег квалитативно друкчијег…

Причао сам јуче са једним пријатељем, Грком, за кога сам веровао да је дубоко религиозан (предрасуда о Грцима), који ми је хришћанство објаснио као филозофски систем, док себе, ипак, доживљава као православца. Ваљда, некога ко прихвата, примењује тај систем. Али, где је ту Бог? Вера?

А онај великодушни самоубица био је велики истраживач оностраног искуства, велики пријатељ вештица и видовњака („Жртвовање” је имало радни наслов „Вештица”), агностик, који је на свет реаговао као биљка, као дете. И зато је тај Храст изгорелог корена отпустио све своје лишће и постао тресет за млади Бадњак. То је природно. И ту нема ничег тавног.

Макар је оставио сву ту лепоту за собом.

Инфаркт

Детаљ „нулте” копије.

Дирер, Бах, Хендл, Микеналнђело

Најзад су се речи материјализовале. После дугих месеци баратања датотекама, најзад, хартија.

Корекције

Преостаје детаљна коректура, типа „три пута мери, једном сеци”.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s