Архива за април, 2013

Тешко је веровати да је идеалистички мотив водио настанку кинематографије и да је у том стадијуму постојала свест о проширивању уметничке делатности ослобађањем седме музе. И сам папà Лимијер је изуму својих синова пророковао брзи заборав, као што су и шатре са смешним огледалима, лажним и правим снагаторима и егзотичним животињама привлачиле све мање публике. Једино је фрик–шоу увек доводио свежа појачања у искусан тим брадатих жена, сијамских близанаца, људи – слонова и осталих несретних шала природе и тако пружао својој верној публици ненадмашив и никада мање интензиван осећај надмоћи.

(више…)

Advertisements

Вино ошамућује човека, даје могућност заборава, вештачки увесељава, раздражује; то ошамућивање и раздраживање му се утолико више допада, уколико је човек мање развијен и сведен на узак, празан живот”.

20130413-192857.jpg

       I have always loved Tarkovsky’s cinema. The first Tarkovsky’s film that I saw was „Andrey Rublyov“ and it was a fulguration. At the time I still lived in my hometown in Province of Palermo and these very particular films would never arrive to my hometown. They often would not arrive not even to the closest city, which is Palermo. „Andrey Rublyov“ arrived. I believe it was for two days in the programme in the „Cinema d’essai“ [experimental cinema] and I took a coach to go and see it. And even today I have the chills from the emotion. Then I saw all the others that I could.

       I always loved his cinema, very much – it has alway provoked huge emotions. In that film that he shot in Italy, I belive it was „Nostalghia“, the scene with the man that needs to go across… with the candle lit… it is one of the most exciting things in my life. Great cineaste, great… One of his first films I have seen after seeing most of the others, „Ivan’s Childhood“, that won in Venice. I saw it many films after. Great, great poet of cinema… Great…

7th April 2013, Porretta Terme Film Festival

Click here to listen to the audio recording.

Tornatore @ Berlinale 2013

Giuseppe Tornatore @ Berlinale 2013

Авантура је почела пре четири дана, у регионалном возу 6345, који је у глуво недељно јуро, у 9:04, кретао у Порету и стизао онамо у 10:14, шеснаест минута пре почетка пројекције „Најбоље понуде”, најновијег филма Ђузепеа Торнатореа. Био је последњи дан локалног филмског фестивалчића, који је, ето, ове године зажелео да угости ретроспективу овог режисера и додели му своју почасну награду.

(више…)

Опет случајно, нашао сам се на отварању циклуса француског редитеља Оливијеа Асајàса (Olivier Assayas) у болоњској кинотеци. Филм који је требало да отвори ретроспективу био је прошлогодишњи „Après mai” („После маја”, а, чудновато, као и увек са дистибутерским насловима, и на енглеском и италијанском дистрибуира се под насловом „Нешто у ваздуху”). Пре пројекције био је уприличено уводно „ћаскање”, испоставиће се, од пола сата.  (више…)

14. јун 1981., недеља, св. Тројица
Опет свађа са Ларом. Немогуће је тако живети.
Прочитао сам сценарио П. Финна за Костју Лапушанског. Слабо.
Мој живот, ипак, није успео: суштински, ја немам дом. То је састајалиште људи, који су страни једни другима, који не разумеју једни друге.
Лариса није случајно рекла да сам некако туђ. Како сам само желео да имамо дом, и старао се да то буде тако: но, све је било узалудно. Сви су вукли на своју страну, као у познатој басни о лабуду, раку и штуки.
Осећам се потпуно туђим у овој шупи у којој никоме нисам потребан. Можда зато и треба предузети неке напоре.

„Постојали су људи, који су се свету чинили ретким чудом, а да у њима ни њихове жене, ни њихове слуге нису видели ништа изузетно. Веома су малобројни они који су изазивали усхићење код својих ближњих.
Како искуство историје показује, пророк то никада није био у сопственој кући, али ни у својој отаџбини!”
(Монтењ. „Огледи”)

Данас је и мом оцу рођендан. Рођен је тачно петнаест година после Тарковског и неких 3247 километара југозападно од Завражја, у Битољу.

Не знам да је икада водио дневник, мада је кућа увек била пуна Службених бележница ЈНА, и ја сам неке користио, згодна ствар, свашта има унутра.

Он је, као и Мајстор, био, и још увек јесте, хвала Богу, прецизан и педантан. Та анална црта његовог карактера пренела се и на мене. И нека је. Чини ми се више него потребном. Неке друге његове црте, које сам попио, пак, не доприносе ми благостању, ни најмање.

Док је Андрјеј млађи са својим оцем свакодневно листао Бројгелову монографију, ја сам с мојим „чистио” разноврсно оружје, док су они иши у музеје, ми смо на стрелишта и у зајечарске шумарке.

И да, последња и највећа разлика: његов је отац умро, мој је жив, али га свеједно ретко виђам. А шта ако изненада умре? Или ја?

6. април 1972.

Ево сам напунио 40 година. И шта сам урадио за то време? Три бедна филма – како мало, како ништавно мало и лоше.

Данас сам уснио чудан сан: тобоже, ја гледам у небо, а оно је светло-светло, мутно, а високо-високо полако кључа као материјализована светлост, као влакна сунчеве тканине налик на свилене и живе бодове на јапанском извезеном крепу. И чини ми се да се та влакна, те светлосне и живе нити покрећу, пливају и постају налик на птице узвишене недостижно високо… Толико високо да кад би птице губиле перје, пера не би пала, не би се спустила на земљу, него би летела нагоре, узнела би се, да би заувек ишчезла из нашег света. И тече, спушта се отуда тиха, волшебна музика, то је или музика слична звончићима, или кликтање птица налик на музику. „То су ждралови, изненада сам чуо нечији глас и пробудио се. Чудан, прекрасан сан. Каткад усним чудне сне.

(више…)