Данас је и мом оцу рођендан. Рођен је тачно петнаест година после Тарковског и неких 3247 километара југозападно од Завражја, у Битољу.

Не знам да је икада водио дневник, мада је кућа увек била пуна Службених бележница ЈНА, и ја сам неке користио, згодна ствар, свашта има унутра.

Он је, као и Мајстор, био, и још увек јесте, хвала Богу, прецизан и педантан. Та анална црта његовог карактера пренела се и на мене. И нека је. Чини ми се више него потребном. Неке друге његове црте, које сам попио, пак, не доприносе ми благостању, ни најмање.

Док је Андрјеј млађи са својим оцем свакодневно листао Бројгелову монографију, ја сам с мојим „чистио” разноврсно оружје, док су они иши у музеје, ми смо на стрелишта и у зајечарске шумарке.

И да, последња и највећа разлика: његов је отац умро, мој је жив, али га свеједно ретко виђам. А шта ако изненада умре? Или ја?

6. април 1972.

Ево сам напунио 40 година. И шта сам урадио за то време? Три бедна филма – како мало, како ништавно мало и лоше.

Данас сам уснио чудан сан: тобоже, ја гледам у небо, а оно је светло-светло, мутно, а високо-високо полако кључа као материјализована светлост, као влакна сунчеве тканине налик на свилене и живе бодове на јапанском извезеном крепу. И чини ми се да се та влакна, те светлосне и живе нити покрећу, пливају и постају налик на птице узвишене недостижно високо… Толико високо да кад би птице губиле перје, пера не би пала, не би се спустила на земљу, него би летела нагоре, узнела би се, да би заувек ишчезла из нашег света. И тече, спушта се отуда тиха, волшебна музика, то је или музика слична звончићима, или кликтање птица налик на музику. „То су ждралови, изненада сам чуо нечији глас и пробудио се. Чудан, прекрасан сан. Каткад усним чудне сне.

Сизов ће ићи у Америку и узети са собом „Соларис.

* * *

9. април 1978.

Јуче је био В. И. Бураковскиј. Имао сам инфаркт. Сада се морам лечити 2 месеца. Омађијани „Сталкер”! Володја ме шаље лекарима да ураде кардиограм.

За човека је природно да не мисли о смрти. Зашто онда он не верује у бесмртност?

Какав сложен, рекао бих, болан проблем: процена човека на први поглед. Да ли је уопште могућа та процена? У сваком случају, ја веома често грешим у вези са људима.

Треба мењати живот. Сломити га.

Читам Хесеа. Како прекрасно!

* * *

2. април 1979., Рим

Стигли смо у Рим. Воз је био удобан, удобне постеље. Рим смо видели само кроз прозор таксија. У једанаест ће по нас доћи аутомобил, да би нас одвезао код Тонина. Звала је Лара и рекла да су већ изашле две новине са јучерашњим интервјуом. Једна од њих имала је наслов: „Знаменити режисер „Рубљова” снимаће у Италији”. Како ли ће гледати у Москви на такве изјаве? Хоће ли бити скандала…

9. април 1979., Москва

Вратио сам се у Москву из Италије – и одмах непријатности. Код куће, у мојој соби, гости, упушено, грми музика, на столу вино, коњак. Уопште, грозота.

Италија је прекрасна. Рим је моћан и одважан. Чист ваздух (чак и у граду), фабрика и завода нема – сконцентрисани су на периферији. На улицама цветају глициније, шљиве, јудино дрво. Предивно светло. На мој рођендан Тонино и његов пријатељ Франко одвезли су ме у провинцију: Перуђа (чудесан трг у центру), Пијенца (град који је у једном даху изградио један архитекта у част папе Пија V), Асизи – град у коме је сахрањен Франческо Асизијски. Двострука катедрала на два нивоа – потресне фреске Ђотта. Задивљујући Монтепулчино. Пејзаж и старине града на стенама – задивљујући су. Одавно нисам искусио такав силни утисак.

Видео сам се са Антонионијем, Розијем, Феллинијем. Код Розија сам упознао Тромбадорија – комунисту, члана парламента, који је одржао громовит говор, у коме нас је разобличио и објаснио размимоилажења италијанских комуниста са нашим.

* * *

3. април 1980.

Данас сам дошао из Казања, где сам био на дан. Путовао сам да се поздравим са Ларом.

Данас је звала Лара. Уснила је Марију Ивановну. Она је, тобож, молила Лару да буде доследна и да „доведе све у ред”.

<…>

На разним меридијанима

Награда са именом познатог италијанског филмског режисера Лукина Висконтија за 1980. годину додељен је совјетском режисеру Андрјеју Тарковском. Жири је напоменуо да се стваралаштво А. Тарковског одликује јарком самониклошћу, високим поетским укусом, разноликошћу тема”.

[Исечак из новина „Труд”, 27. марта 1980. г]

* * *

3. април 1981.

У кући нема новца, ни копејке. Јуче је долазила жена из Мосенерго и тражила плаћање рачуна за струју. Сутра ми је рођендан – Лара најављује то свим познаницима, с тим, да не долазе, јер се прослава одлаже.

Јуче је требало да дође Јас Гавронскиј. Руководство Госкина је примило већ трећи телекс о томе да ће Италијани доћи после 15. (у вези са Јермашовим одсуством из Москве).

Софија непрестано зове из Стокхолма у потпуном очајању, и све време говори једно, те исто: „Сви су одложили своје одморе”, у новинама пишу о мом скором доласку, а ми, наравно, никуда не идемо. Госкино је одговорио Швеђанима у амбасади да не идемо зато што ја не желим. Лариса је позвала Старчакову и питала зашто тако говоре. Ова је одговорила да је то, тобож, забуна. Чудна забуна.

Сад су дошли из Мосенерго и исекли струју.

Решио сам да идем сам у Стокхолм.

Звао сам Кастикова и рекао му да ако ће због мог одбијања у Госкину бити некакве непријатности, онда сам спреман да идем сам. Сувише је граје у Стокхолму. Разлози због којих сам променио одлуку:

1. Нећу да ме сматрају егоистом у корист Госкина.

2. Можда ћу разјаснити понешто у вези са будућношћу.

3. Не оштетити, по могућности, терен за уговор с Италијанима, мада им више не верујем.

5. април 1981.

С огромним ентузијазмом читам најинтересантнију књигу Успенског „У потрази за чудесним” о лекцијама Гурджијева. „Нови модел Васељене”– такође је књига Успенског.

* * *

3/4. април 1982., Рим

Вече, које су за мене организовали Донателла и Армандо. Ф. Казати и Марија подарили су ми изванредног Леонарда у 2 тома. Министар културе послао ми је монографију о уметности у Риму. Ронди је послао златан прстен на мојим монограмом. Армандо ми је подарио сребрно наливперо. Донателла – сомотно одело веома лепе боје и спремила дивну вечеру. Норман и Лаура су ми подарили плави пуловер, а Pepe (иако је отишао) замолио је да ми пренесу честитке и веома леп шал. Веома дирљиво…

Током дана сам с Норманом гледао Труфоов филм са изузетном глумицом Fanny Ardant. Филм је осредњи, али са добрим глумцима. А Ardant – тако веома, веома добра. Озбиљно говорећи, снимати са Трентињаном и Ardant, уопште не било лоше…

Сутра, не, тј. данас, кроз два сата приближно, напунићу 50 година. Боже, како је неприметно пролетео живот…

4. април 1982.

Јутрос је звао Тонино из Мадрида, честитао ми је. Пошао је у Прадо, а затим, у четири сата – на кориду. Звао је Јури Љина, не знајући да ми је рођендан. Затим, Лејла из Стокхолма. Потом сам поново заспао и уснио сам да сам у Мадриду, с Тонином, на некаквој веома високој тераси. А он прилази тако близу њеној ивици, да се ја плашим и молим га да се одмакне. Одмиче се.

Дошли су телеграми од С[аше] Сокурова, Јурја и Ане Ривјерових, од Какорјеве и Вјерочке Сумјенове, од Марине… од младих људи из Иванова. Оних истих.

Увече је била вечера у великосветском ресторану „Чезареа”, коју је организовао Ронди. Био је Лидзани са женом, Феллини са Мазином, Ронди, ја и Лора. Било је накако баш фино. Покушао сам оданде да позовем Москву, али безуспешно: у централи су ми рекли да је лоше спуштена слушалица у Москви. Сад сам већ код куће: Лора је заказала разговор за мене, и чекам позив. Можда ћу, ипак, успети да поразговарам с Ларисом.

* * *

3. април 1983.

Сутра ми је рођендан – већ други овде, у Риму. Веома чезнем за Тјапом.

Данас ми је пала на памет трезвена мисао – у ствари, како год окренеш, не ваља: мени ће сад свуда бити једнако – и овде, и у Москви. Овде – због носталгије, тамо, због тога што нема слободе, могућност да се промени судбина. А када је тако, онда се морам решити на одлучујући корак – живети на нови начин.

4. април 1983.

Мој рођендан. Лариса и ја смо га провели удвоје. Увече смо звали Москву и разговарали с Машом, Валодјом, Сјењком, Анном Сјемјоновном и Тјапусом, наравно. Анна Сјемјоновна је напекла пирога. Лараса и ја смо се снуждили и почели су да нам се привиђају и кућа, и повратак и томе слично…

А сада ја то пишем и мислим да све што је замишљено, замишљено је правилно. Не треба ићи назад, чак иако је то лакше. А сада је веома тешко и треба трпети…

* * *

4. април 1984., San Gregorio

Јуче смо долетели из Франкфурта. – Писаћу потом – видели смо Владимове, склопио сам уговор за књигу с берлинским издавачем.

* * *

4. април 1986., rue Claude Terrasse, Париз

Рођендан. Увече је ту сва својта, сем Марјане и Виктора. Андрјуша [Јаблонскиј], наравно.

5. април

Гледао сам последњу копију са Свеном и слушао микс звука. Микс је лош. Уве – сниматељ звука – ужасан је. А ни Миша није изумитељ. Дао сам преправке да би се некако ствар поправила.

Ако позове Миша рећи му:

1. Да преда 300 круна Софији.

2. Да уради фото за пасош.

3. Да у паузу (Ноћ) стави звук мотоцикла који пролази.

4. Колико лека попити? Сазнати од Софије. И од Ј. Лине.

6. април

Данас идем да лежим у болници.

7. април, болница IV, Сарсел

Данас су почели хемотерапију, урадили су рентген.

Лариса је заузета селидбом у стан А. Домана.

Устао сам до тоалета: није било добро – хемо.

Јурјевец - Битола

Завражје – Битола: 3247 km, ако се иде путем Е-75 (који је на мапи обележен), 2993 km, ако се узме Е 101 (пролази кроз Бугарску)

Advertisements
коментари
  1. Negoslava каже:

    Ero, na svoj rodjendan i ja ovde svratih… hvala.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s