Опет случајно, нашао сам се на отварању циклуса француског редитеља Оливијеа Асајàса (Olivier Assayas) у болоњској кинотеци. Филм који је требало да отвори ретроспективу био је прошлогодишњи „Après mai” („После маја”, а, чудновато, као и увек са дистибутерским насловима, и на енглеском и италијанском дистрибуира се под насловом „Нешто у ваздуху”). Пре пројекције био је уприличено уводно „ћаскање”, испоставиће се, од пола сата. 

За овог педесетосмогодишњака, кога је конферансије, прилично ауторитативно, назвао једним од најзначајнијих савремених режисера, признајем да никада нисам ни чуо. Али, то не говори ништа о њему, него о мени.

Филм, који смо се спремали да гледамо, освојио је награду за најбољи сценарио у Венецији ове године и као позадину има бунтовничку 1968. То је, како је подцртано, Асајàсов аутобиографски филм, па је читање ауторове поетике кренуло управо одатле. Лично сматрам да је таква „навигација” доживљаја пре гледања самог филма контрапродуктивна и да сужава хоризонт доживљаја, али су, ваљда, практични разлози (почетак у 22.00 и 122 минута филма) одлучили да нам судбина буде таква.

И сад, као први од аутобиографских филмова којима се Асајàс одувек дивио искочило је  – „Огледало” Тарковског. Начуљио сам учи. Ту су још били и Бергманов „Фани и Александер” и „Тајно дете” Филипа Гарела. Било је ту говора и о експериментализму, о музици и још понечему у Асајàсовим филмовима, али се у наставку фокусирам само на изречено поводом аутобиографије као инспирације.

Оливије Асајàс:

Рекао бих да је инспирација увек аутобиографске природе, у смислу да сви имамо лични живот, а имамо и један имагинарни живот, и инспирација некада дође из живота проживљеног, а некад из имагинарног живота, снова. Увек постоји нешто што жели да изађе, да се разоткрије из унутрашњости појединца који има потребу да се изрази.

Писање филма, аутобиографског или фиктивног, увек је један истраживачки процес. Ја правим различите филмове, али за мене постоји минимална разлика између филмова који могу бити перципирани као чиста фикција, чиста имагинација и филмова који имају своје коренове у мом личном искуству. Мислим да је најважнија ствар у филму, и уопште, нека форма искрености, поштења. Ово се налази једино ако сте доследни сопственој поетској инспирацији, чак и када вас носи у правцима који се уопште не поклапају са савременим укусима и вредностима.

Дакле, оно што желим рећи је да се аутобиографија налази свуда у процесу стварања. Истина је да се у неким филмовима којима се дивим, она третира директно – када Тарковскиј радећи „Огледало” рекреира на поетски начин утиске доживљене у детињству, где је сећање дечака који је он био стављена у однос са поезијом његовог оца – дакле, стварност, фикција, машта, уметност, све то постаје јединствено, мешају се у сећању.

Међу филмовима којима сам се одувек дивио је Висконтијев „Лудвиг”, који је аутобиографски на један другачији начин, зато што је, како бих ја то дефинисао, сањана, фантазмагорична аутобиографија.

Када пишем филм као што је „После маја” (Apres mai), када радим филм који је смештен у седамдесете, у периоду када сам био момчић, адолесцент, сигурно ћу користити специфичне аутобиографске елементе – можда и да бих их искористио као референтне тачке, зато што је веома тешко рекреирати прошлост, али ако користиш тачна сећања, утиске, ствари које су у теби, макар имаш стварну референцу према којој можеш нешто конструисати.

Мање-више, то је оно што сам урадио у „Посла маја”. Искористио сам та сећања, тренутке, веома кратке моменте, ствари сићушне, али значајне ствари моје адолесценције, да бих констриусао нешто што ће бити отвореније, штавише, колективно, јер, на крају крајева, када сам радио „После маја” хтео сам да идем у правцу поновне креације не моје личне, анегдотске приче, него нечега што могу поделити, што је искуство једне генерације, искуство једног периода, једног историјског тренутка.

Дакле, када користим интимно, најличније, мислим да је то најуниверзалније. Људску универзалност сви носимо у себи. Када уметник користи интимни материјал, он можда има везе са интимношћи осталих. Тако да је ово начин да се комуницира са осталима.

(Разговор је вођен на италијанском, који Асајàс одлично говори, а оригинални транскрипт можете наћи после текста на српском.)

Пре пар година (2003. – и није баш као да је јуче било) отишао у Дом синдиката на премијеру „Повратка” Звјагинтсева, који је најављен као нови Тарковски. Одгледао сам филм, али сам изашао покуњен. Неколико година касније усудио сам се да га поново погледам без предрасуда. И било је много боље. Можда ће тако бити и са „После маја”. Превелики утицај на мене имају сви ти „уводи” и „читања” и „тумачења” a priori. Има пуно грандиозних речи, па се понадам, ваљда, да ћу се најзад напити воде са извора.

Ипак, није требало да помињу Тарковског.

*     *     *

[testo  in Italiano]

Dirrei che l’ispirazione è sempre di natura autobiografica, nel senso che abbiamo una vita personale e abbiamo anche una vita immaginaria, e l’ispirazione viene qualche volta dalla vita vissuta e qualche volta dalla vita immaginaria, sognata. C’è sempre qualcosa che viene da dentro dell’individuo che ha bisogno di esprimersi, di uscire, di rivelarsi. La scritura cinematografica, autobiografica o finzionale è sempre un processo di esplorazione. Io faccio film diversi, ma, per me c’è pochissima differenza tra film che possono essere visti come pura finzione, pura immaginazione e film che hanno le loro radici dentro la mia esperienza personale. Penso che la cosa più imortante nel cinema e in generale e certamente una forma di sincerità, di onestà. Questo si trova solo essendo onesto con la propria ispirazione poetica, anche quando ci porta in direzioni che non corrispondono tantissimo con il gusto, con i valori contemporanei.

Dunque, quello che voglio dire è che l’autobiografia è qualcosa che è dapertutto nella creazione. Evvero che in certi film che ammiro, questa adozione è frontale – quando Tarkovskij fa “Lo specchio”, ricrea in modo poetico delle sensazioni vissute della sua infanzia, dove c’è la memoria del bambino che era messa in relazione con la poesia del suo padre – dunque, verità, finzione, invenzione, arte, diventano tutto una cosa, nella memoria si mesclano.

Tra i film che ho sempre ammirato è “Ludvig” di Visconti, che è un film autobiografico in un modo diverso, perché è, quello che io definerei come una autobiografia sognata, fantasmata.

Quando scrivo un film come “Apres mai”, quando facio un film che è ambientato negli anni settanta, che è periodo qundo io ero ragazzo, adolescente, sicuramente vado a utilizzare elementi autobiografici specifici – forse anche per utilizarli come punti di riferimento, perche è molto difficile di ricreare il passato, ma se utilizzi delle memorie precise, le sensazioni, le cose che hai dentro di te, almeno sai che hai un riferimento veridico sul quale si può costruire qualcosa.

E’ più-meno quello che ho fatto nel “Apres mai”. Ho utilizzato queste memorie, dei momenti, instanti brevissimi, cose molto piccole, ma significative della mia adolescenza, per costruire qualcosa che sarà più aperto, anzi, colletivo, perché in fine, quando ho fatto “Apres mai” volevo andare in direzione di ricreare non la mia storia propria, che è anedottica, ma di ricreare qualcosa che posso condividere che è l’esperienza di una generazione, esperienza di un periodo, un momento storico.

Dunque, quando utilizo l’intimo, utilizzo il più personale, penso che è la cosa più universale. L’universalità dell’umano c’è l’abbiamo tutti dentro di noi. Quando un’artista utilizza materiale intimo, forse quello ha da fare con l’intimità di tutti. Così c’è un modo di comunicare con gli altri.

Advertisements
коментари
  1. И „Изгнанство“ Звјагинтцева…

  2. Нисам разумео у вези са чиме тачно спомињете „Изгнанство”, Станимире.

  3. … На трагу Тарковског, знатно више него „Повратак“.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s