Мартиролог / дневник о дневнику

Авантура је почела пре четири дана, у регионалном возу 6345, који је у глуво недељно јуро, у 9:04, кретао у Порету и стизао онамо у 10:14, шеснаест минута пре почетка пројекције „Најбоље понуде”, најновијег филма Ђузепеа Торнатореа. Био је последњи дан локалног филмског фестивалчића, који је, ето, ове године зажелео да угости ретроспективу овог режисера и додели му своју почасну награду.

Porretta Terme

Тог поподнева, у 17:30, Маестро је имао да се сусретне са публиком, а јутарња пројекција ми се чинила интересантном идејом и због тога што бих после тога имао доста времена да будем у том месташцу у Апенинима за које ме вежу лепе успомене.

Пре тачно пет година дошао сам овде са мојом благословеном женом у извиђање болнице која је практиковала порођаје у води. Аутом позајмљеним од пријатеља два пута сам возио „квалификације” да бисмо схватили колико ће нам времена требати да доспемо овде када време дође. По вијугавом планинском друму требало нам је оба пута 75 минута. Екскурзије су биле лепе, други пут смо, чак, у шумици изнад месташцета, излежавајући се, прославили мој рођендан. Како је само лепо славити у тишини…

Елем, опет сам био ту. И, признајем, не без задње намере. Умислио сам како ћу успети од Торнатореа да добијем кратак интервју. Осим других, реалних препрека, на које нисам обраћао пажњу, највише ме је окупирала ова: а зашто све то? Ја се јесам у своје време одушевљавао „Легендом о пијанисти на океану” и „Човеком звездом”, виђеним у зајечарском биоскопу „Тимок”, који је онда, а верујем и сада, био попут оног „Новог биоскопа Парадизо”, који је Торнатореа и сврстао у оскаровце. То и „Малèна” било је сво моје познавање овог режисера. (Додуше, између другог и трећег пасуса овог текста погледао сам и „Пуку формалност”.)

Знао сам зашто, али сам мисао гурао испод тепиха.

И онда сам смислио разлог. Дан после гостовања у Порети, била је заказан још један сусрет, овог пута у болоњској кинотеци и то поводом књиге интервјуа коју је Торнаторе водио са Франческом Розијем, а исти Рози се спомиње више него једном у дневницима Тарковског и, судећи по записима, као једна веома пријатељска фигура. Дакле, питаћу Торнатореа о Тарковском и Розију! Јер свако воду на своју воденицу да наведе тражи… Ту су још и аутобиографски елементи у „Парадизу”, па ћемо се бавити и „Огледалом”, а могли бисмо и „укорењеношћу” у земљу порекла, јер Торнатореа готово никада не заобиђе и епитет „Сицилијанац”. Значи, Рози–Тарковски , „Парадизо”–„Огледало”, Сицилија–Русија. И, ето интервјуа који покрива све! (Чекај, чекај, видећеш ти…)

Употребивши лозинку „преводилац Дневника Тарковског”, успео сам да од Луке, веома младог организатора фестивала, добијем обећање да ћу, ако буде времена, моћи с Торнатореом да разменим пар рафалних реченица.

То како је и поретански биоскоп био као и зајечарски, то да сам одмах после пројекције отишао у огроман и празан хотел где је требало да се одржи сусрет и изувен скоро заспао налакћен на чохани сто на коме се картају старци, бањски посетиоци, то прескачем. Тачно је 17:00. За пола сата треба да почне сусрет. Треба на’ватати Торнатореа на улазу, после неће бити прилике. Шетам напред-назад, па укруг. Торнаторе је, да употребим еуфемизам, кратко ошишан и носи наочаре.

Ево га! Али је чудно што улази сам. Где су камере, фоторепортери? Ово је, ипак, велики догађај за град. А челници то никада не пропуштају да потцртају. Онда није он, само личи. У следећих двадесет пет минута, верујте ми, видео сам још петнаестак људи који одговарају опису. Ако не и више! Страшно, све се претворило у пародију оног чувеног клавирског дуела из „Легенде о пијанисти”. Дупле експозиције ћелавих глава с наочарима и свака иде на своју страну!

Срећом, пажњу ми је привукао један сапатник. Овај је био спремнији за сусрет, јер је у рукама носио готов и свеже одштампан сценарио и сигурно се надао да ће имати прилике да га у лету суне у Маестрове руке. Синула ми је пред очима траги-комедија моје сопствене ситуације, јер сам гледао представу у којој је онај наде пун „млади” сценариста чекао славног режисера који ће му променити живот кад буде прочитао његов материјал. Стоји пред великим огледалом и намешта фризуру, крагну, гледа се из профила, чак веома сконцентрисано. Смркнут је. Ја се, додуше, нисам намештао пред огледалом, али, суштински, то је био мој alter ego.

Шта ја стварно хоћу од тог човека? Да му нешто узмем? Да себи нешто додам? Је ли то оно што обожаваоци хоће од обожаваних? Да мазну део њихове ауре и закрпе своје? Стресао сам се… Све ово мора да је неко важно искуство, чим ми се нуди у овако огољеном облику. Ништа – шта си кувао, сад кусај.

Стиже претходница: једна робусна ТВ камера, један Canon 5D, једна камерица фестивалског документационог тима. И у пратњи својих домаћина, брадоња – ћелав и с наочарима. Ма какви, ни прићи му! Ритуално представљање разних седих глава. Наравно, као и у свакој паланци, домаћи старци имају предност. Сликање. Осмеси. Гости се полако приближавају својим местима. И ја видим своју шансу. Оног тренутка кад је Торнаторе остао сам, пришао сам.

– Добар дан. Александар Стојанов, сарадник Међународног института Андрјеј Тарковскиј.

Руковасмо се. Пожурио сам да наставим.

– Ако бисте имали мало времена данас или сутра, волео бих да Вас приупитам неколико питања.

Његов израз лица није зрачио незадрживом жељом да се подвргне ономе што сам предлагао.

– А, чему све то?

– Па, преводећи „Дневник” Тарковског често сам наилазио на име Франческа Розија, и… О томе сам хтео мало и још о понечему.

Потрудио се, заиста се потрудио да не буде непријатан.

– Добро… Можда после овога…

– Хвала Вам.

У то поче да се слеже гужва и сви заузесмо своје позиције. „Какав намћор!”, помислих с неверицом. После протоколарних захвалница, конферансијеи су почели са својим питањима. Један је био Андреа Морини из болоњске кинотеке, а други неки филмски критичар.

Торнаторе на овогодишњем Берлиналу

Све јесте почело као представљање последњег филма, али се Торнаторе показао као велики приповедач и уживо, па је цео дискурс ускоро био преплављен не само најинтересантнијим анегдотама, већ и суштинским увидима у процес стварања филма, сваког његовог детаља. Све укупно, претворило се то у једно важно сведочење, слободно могу рећи, најважнијег савременог италијанског редитеља.

Ја сам убрзо заборавио на нелагоду због моје „инвазије” и његове праведне одбране, јер сам потпуно уживао у слушању те велике приповетке. Увек вредно ментално радећи на питањима на које сам желео одговоре. Јер, схватио сам да је веома могуће да неће бити прилике да се суочим с њим насамо. Јер, у овој сали био управо због тога – да би одговарао на питања. То му је, такорећи, био посао и добро га је радио већ самим излагањем. А чим буде сишао с „позорнице”, сигуран сам да му је сваки минут испрограмиран. Протоколарне вечере, „прави” интервјуи, градоначелници, председници…

И тако, кад је дошло време за питања из публике, искористио сам прилику и испалио:

– Крећући од старе изреке „Nomen est omen”, Ваше презиме значи „онај који се враћа” [tornare, ит. – вратити се] и често сте дефинисани не само као италијански, већ, штавише, као сицилијански режисер. Интересује ме како се понаша неко ко је тако „локализиван”, на ком језику мисли (Торнаторе и публика се смеју), да би могао да снима филм са једним Џефријем Рашем, на пример? Колико Вам недостаје Ваша земља у филмовима који нису италијански, или сицилијански? Друго питање је: Ваш однос према Тарковском?

– Аааа, прелепо… Дакле… Много ми се допада прво питање: на ком језику мислиш када правиш филм? Одговорићу ти, најпре, једном анегдотом. Нешто што се десило управо док сам снимао „Пуку формалност”, а онда ћу ти дати одговор. „Пука формалност” је био мој први филм сниман на језику, који није био мој. Ја француски мало разумем, али га веома мало говорим, штавише, скоро уопште. Енглески говорим поприлично, могу да се одбраним, мада ми је понекад тешко да их разумем када причају онако брзо, у непревдививом сленгу. Када сам снимао „Пуку формалност”, очигледно, опремио сам се, како то раде сви режисери, који снимају на језику који није њихов. Написао сам филм на италијанском. Онда смо урадили адаптацију дијалога на француски. За то сам позвао једног француског писца, који је написао један филм који ми се веома допао – „Сва јутра света”. Зове се Паскал Кињар. Није често радио на филму, штавише, верујем да му је то била прва прилика. Сусрели смо се и испричао сам му причу, он је прихватио и морам рећи да је урадио адаптацију веома, веома пажљиво. После сам се опремио са неколико „dialogue coach” и на снимању сам био добро поткован, сценарио на француском сам знао напамет. Радио сам с глумцима скоро као на сопственом језику. Кад је Депардје заборављао неку реч, или је замењивао, ја сам га заустављао: „Пази, није… него…”. „А, а, океј!” И онда једном, после целог дана рада на овакав начин, дакле, причања француског, једне вечери, на крају радова, Депардје ми је рекао нешто што нисам разумео. Питао сам неког шта то значи и рекли су ми: „Пита хоћеш да вечераш са њим”. Почео је да се смеје. „Цели дан ме малтретираш због погрешних слогова, а када те позовем на вечеру – не разумеш!” (смех) Зашто ти кажем ово? Зато што сваки филм има свој језик. У том филму, језик је био тај. И ти причаш тај језик док си у филму. Чим изађеш из њега, није важно што га не разумеш.

Што се тиче Сицилије, ја се никад нисам осетио „затвореником” чињенице да сам веома идентификован са том земљом, том културом, штавише. Кад сам написао „Пуку формалност”, нисам осетио да ми недостаје Сицилија. На страну чињеница да је једна од најлепших ствари у вези са Сицилијом та да оданде одеш да би после прижељкивао да се вратиш (смех), тако да сам мењао, радио сам један сицилијански филм, па један који није, да бих добио жељу да поново радим један сицилијански. Не бих знао да направим два сицилијанска филма један за другим. И тако, кад сам радио „Легенду о пијанисти на океану”, мој први филм на енглеском, „Најбоља понуда” је мој други филм на енглеском, још један филм на страном језику је „Ба’ариа”, који је у потпуности на сицилијанцком дијалекту (смех), што је било веома интересантно, јер сам режирао на дијалекту, на чистом дијалекту. Онда је био проблем то што иза мојих леђа, моји сарадници ништа нису разумели. Али су и они, у једном тренутку, почели да разумевају, јер сваки језик поседује једну изванредну компоненту – музикалност. У једном тренутку почнеш да разумеш. И када имаш 50, 60, 80 људи, затворених у позоришту, или на неком месту, и снимаш недељама и недељама филм који има свој језик, после неког времена све га разумеју, сви га говоре.

Друго питање је била – Тарковскиј. Ја сам одувек волео филмове Тарковског. Први филм који сам видео од Тарковског био је „Андреј Рубљов”, који је био откровење. У то време сам још живео у мом родном граду у провинцији Палермо, а овакви филмови, веома посебни, нису стизали у мој град. Често нису стизали ни у најближи велики град, који је Палермо. „Андреј Рубљов” је стигао. Мислим да је играо два дана у биоскопу и путовао сам аутобусом да бих га видео. Још и данас се јежим од емоција. А онда сам видео све оне које сам могао. Увек сам волео његове филмове, веома много. Увек су у мени изазивали најјаче емоције. У оном филму који је снимао у Италији, верујем да је био „Носталгија”, сцена у којој човек треба да пређе… са упаљеном свећом, једна је од најузбудљивијих ствари у мом животу. Веома велики синеаста, веома велики. Један од његових првих филмова видео сам након што сам видео остале, „Иваново детињство”, који је победио у Венецији, њега сам видео након свих филмова. Највећи филмски поета… Стварно… Великан…

После овога, имао сам осећај као да сам извршио своју мисију, као да сам добио нешто због чега сам потегао овамо. Ускоро је разговор завршен и сви су напали на Маестра у жељи да овековече ово искуство: фотографије и бескрајни аутограми. Ја сам, пак, задовољно похитао у шуму, па на железничку станицу. Завршио сам с овековечавањем за тај дан.

Али, не даде ми ђаво мира. Око поднева следећег дана позвао сам Кинотеку и код истог оног Андреје Моринија интересовао се за кретње њиховог госта. Сада уз лозинку „на ком језику мислиш док снимаш”. Препознао је код и љубазно ми рекао да ће после презентације књиге сигурно бити прилике, јер Торнаторе остаје и на вечери.

И тако, створио сам се на лицу места поново у 17:30, овога пута на разговору сасвим другачијег типа. И то ми се много свидело. Говорило се о лику и делу Франческа Розија, а књига интервјуа које је Торнаторе радио током две и по године, упоређена је се оном коју је Трифо урадио са Хичкоком. Било како му драго, Торнаторе је поново лепо приповедао о тој њиховој заједничкој авантури и учинио да зажелим да књигу прочитам.

„Ја то зовем кинематографом”

Прошло је и то и поново је гомила обожавалаца нагрнула да им Маестро потпише коме постер, коме књигу, коме фотографију. Ништа у поређењу с дугим редом у коме се за то чекало у Порети. Ја сам за то време пришао Моринију и представио се, а он је потврдио да сам „на реду” чим се Т. ослободи. Ушао сам и чекао у импровизованом собичку/студију где је Т. већ дао један интервју, и где су неки момак и девојка паковали опрему. Ипак сам се надао да ћемо бити сами, јер је моја задња намера била да се, после интервјуа, Маестру понудим као стажиста на његовом следећем филму. Довољно је непријатно што ћу пред њега изаћи с тиме, још су и она два шљакера морала то да слушају. Кад – ето га. Рукујемо се.

– Како си?

– Добро, хвала на питању… Знате, управо сам завршио превод „Дневника” Тарковског и често у периоду од ’79. до ’84. појављује се име Франческа Розија, који је, изгледа, велики помагач Тарковском у решавању његових проблема. Не знам да ли сте икада…

– Никада нисмо о томе причали. Не знам шта је Франко могао да уради за њега. Могу да замислим да, како је Тонино Гуерра радио с Тарковским, а Франко је много радио заједно с Тонином, били су велики пријатељи и виђали су се свакодневно, могуће је да су имали контаката преко Тонина, Франко је, сасвим сигурно, веома ценио његове филмове. Али никада о томе нисмо причали, морам ти признати, о многим стварима нисмо причали.

– Можда зато што је књига концентрисана на Розијеве филмове и живот, па је ова ствар остала некако „ван кадра”.

– Али ми је веома драго што сам открио да се у својим дневницима Тарковски често сећа Розија.

– Нарочито онда када је Рози, вративши се из Москве, где је освојио Гран-при за „Христос се зауставио у Еболију”, био нападнут од стране неких миланских десничарских новина зато што је прихватио награду, а није протествовао против репресије над Тарковским…

– Не знам, стварно не знам. Препознајем и разумем да је Франческо сигурно заузео став, јер је увек био веома храбар интелектуалац и просвећен човек, дакле, могу замислити да га је питање односа Тарковског и његове земље острастило и да га је нагнало да заузме став, то могу да разумем, познавајући га, али никада нисмо о томе причали.

– Да… сада бих волео да Вас питам нешто о „Огледалу”, које сте, верујем, гледали. Јер налазим да је у Вашем „Новом биоскопу Парадизо” такође на снази аутобиографија као основа филма.

– „Огледало” сам видео само кад се појавило, или једну годину касније, јер смо га пуштали у киноклубу у мом граду. Основао сам киноклуб заједно са пријатељима и „Огледало” смо пуштали премијерно, јер је био један од „компликованих” филмова, који нису ишли у биоскопима. Тако да ти говорим о седамдесетим годинама. Много одавно је било. Нисам знао да је у њему било нечег аутобиографског. У сваком случају, то је филм који бих волео да поново погледам.

– Последња ствар. Спомињали сте у разговору фигуре режисера, уметника, који су знали не само да праве одређену врсту филмова, него и да живе тај начин живота. Нешто што је, у случају Тарковског, не знам колико познајете причу, доведено до екстрема.

– Како да не.

– Свако од нас, када се пробуди ујутру и погледа се у огледалу, пита се: „Кад би ово био последњи дан мог живота, да ли су избори које правим данас они прави?”

– Мхмм…

Али, не разумем које је питање.

– Када се погледате…

– Мислим, које питање ти постављаш мени?

– Када се погледате у огледало, да ли помислите: „Ја сам на месту на коме треба да будем.”

– А, па, наравно! Свакодневно се питаш који је правац, којим путем се спремаш да кренеш. Не само свакодневно. И кад правиш филм, сваки кадар који снимаш, мораш увек да мислиш да, на крају крајева, може бити последњи и да филм који радиш може бити последњи. Дакле, увек је важно то што радиш и како га радиш, минут за минутом, и увек дајеш максимум. Ово је став коме су нас велики режисери, као Тарковскиј, пошто причамо о Тарковском, научили – да се напрегнемо да увек будемо на висини изазова који нам у сваком тренутку намећу наш посао и наш начин живота, у контексту у коме живимо.

Толико су ме у тренутку помели сви ти „нисмо причали”, „не сећам се”, а нарочито „не разумем шта ме питаш”, да сам се осећао да је све то равно пропасти. Некако сам једва дочекао да се све то заврши, толико да сем једноставног „хвала” ништа друго нисам изустио. Ни „желим Вам успеха”, ни „срећно”, а камоли „Маестро, био бих Вам захвалан да погледате овај филм и дате свој суд”, тако да ми се у џепу убуђао и ДВД и супердизајнирана визитка, а и моје самопоштовање.

Ја: Тако ти и треба кад продајеш муда за буреке, требало је да кажеш да волиш филм, да радиш добро и напорно и да питаш за шансу, то је све! А не преводилац, Тарковски, Рози, огледала… У ребра!

Шмокља: Јесте, то је тако лако.

Ја: Једино што имаш је искреност, а како данас нико није искрен, то је већ озбиљан квалитет. Али, ето, на жалост, ни ти ниси исукао тај мач данас.

Цензор: Боље што га није питао, овај би му се у брк насмејао!

Ја: Не сер’ Цензоре, пусти Шмокљу, тешко му је и без твог мудровања!

Шмокља: Хвала ти Ја, само ти ме разумеш…

Ја: Ко ће кога, ако не свој свога?

И тако, у сличним дијалозима напустио сам црвених ушију поприште унутрашње борбе. И одох у прву књижару да купим Розијеву и Торнатореову књигу као подсећање на ову катастрофу.