Иде прича о извесном Мићи, сјајном директору фотографије, старије колеге ће га се сигурно сетити, који је, поред рада готово на сваком значајнијем домаћем филму, имао и значајну каријеру у Совјетском Савезу.

Тамо је могао доспети лако, мада је чудно како га „наши” нису прогањали, јер је ствар с Информбироом, за извесне службе, била свежа барем три’ес година. Ко зна, можда је знао Тииту? Јер, био је јако добар прика с Мартиновићем, једним од дворских „сликара”, који су вредно снимали Титове ловове на лавове и дивље свиње, као и разговоре иза затворених врата с Нехруом. Можда је управо Мартиновић скупио мудо да нашем другу Тиити шане коју лепу реч за пријатеља? 

Како било, Мића је ономад, када су Гоша Рјерберг и Канопљев упрскали материјал првог „Сталкера”, био позван код Андрјеја Арсјењевича и овај је заволео Мићу из прве. Да ли искључиво због његове прецизности у раду (Мићу су пријатељи из бранше знали као „Мићу Пицајзлу”), или због тога што је преко свега био и ветеран из Другог рата, не зна се, али је остало забележено (преноси Маша Чугунова у једном свом сећању) да је на питање Тарковског да ли је рат некако утицао на избор његове професије, Мића одговорио:

– Јако сам задовољан што сте ме управо то питали Андрјеју Арсјењевичу и надам се да ћу Вам одговорити посредно следећим мојим запажањем. Често, у разговору с мојим саборцима, чујем како су они незадовољни, несрећни, штавише, што младе генерације не поштују тековине револуције, и махнимо сад то, те крупне речи које мало ко разуме, али њих у срце дира то што се нико не сети радо да прослави Дан Републике, што се ’но каже, да га прославе с разумевањем, а не механички. И још то што чак исмевају партизанске приче о гладовању, кашикама кајмака, кори дрвећа и испаши, којој смо се предавали у најтежим тренуцима. И када чујем те страствене говоре мојих другова и мене самог понесе талас очаја. Али, увек ме заустави једна мисао: млади, једноставно, то не могу да схвате. То је ван њиховог хоризонта имагинације. То може знати само онај који је био у то гурнут. Да, гурнут. Из патриотизма, беса, љубави према својти, мржњи према неправди, из незнања, и тога има… Ви и ја смо видели рат. А да нисмо, мислите да бисмо веровали тамо неким причама стараца? Добро, Ви сте били још нејак у то време, нисте били у борби, али се сећате глади, те ратне глади, а глад је за дете као смрт за човека. Страшна и бескрајна. А онда неки кромпир. И, добро, да не дужим, у сну на јави ове младежи не постоји та слика, та страшна слика и тај страшни звук, које смо ми, којима су открили њен страшни смисао, угледали и ослушнули неочекивано.

Овде, наравно, морамо водити и рачуна томе да је сведочанство донесено на руском језику, и то из уста некога ко је том разговору присуствовао 1978., а разговор је забележен 2006. у априлском броју „Искусство кино” (http://kinoart.ru/archive/2006/04/n4-article20). Но, и поред свега тога, можемо замислити како је можда управо та Мићина мисао о страшном звуку и страшној слици и довела до тога да снимање „Сталкера 2.0” буде поверено управо њему.

Њега је, додуше, баш као и Тарковског, тукао глас да постаје све тежи за сарадњу, који је, у основи, долазио од све минуциозније потраге за савршенством сваког кадра. Зато Мића никад није имао швенкера, него је сам „возио” камеру у потрази за идеалном композицијом. И стално је био на ратној нози с електричарима, на пример; они су увек страдали. Ваљда су они и пустили буву, јер редитељи се јесу буњкали, али би увек били изненађени и више него задовољни квалитетом слике коју је Мића постизао чак и са Афгиним негативом. Елем, Мића је временом од Пицајзле аванзов’о до Велике Пицајзле и, мада је он то знао, није се ни најмање освртао или узнемиравао. Професионална савест му је била беспрекорно чиста.

Али се десило то да је враћајући се с разговора с Тарковским тај његов перфекционизам добио најчудније испољавање, коме се чак и Мића сам зачудио. У ретровизору позајмљеног „Москвича” никако није могао да нађе идеалну композицију кадра. Широки екран је увек у том смислу захтеван, а пут је стално вијугао – он је намештао ретровизор – аутомобили се померали – он је намештао ретровизор – та динамичка композиција тражила је од њега стални рад. И тако, уместо да гледа испред себе, гледао је ретро и – скркао се у јендек.

* * *

Из те несреће Мића је изашао са тешком повредом главе, која је уз нетакнуту луцидност, донела губитак вида од осамдесет посто у оба ока. То је била и једина последица, али каква!

„Сталкера” је завршио Аљександр Љеонидович Књажинскиј, али зато муштерије Мићине фотографске радње у родном Књажевцу, све до њеног затварања, никад нису могле ни да сањају да је њихове сјајне и оштре фотографије за документе усликао слепи фотограф.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s