Мартиролог / дневник о дневнику

Чуо сам се малочас са Савом. Рођендан му је данас. Питам га, кобајаги, колико је напунио.

– Дваесосам. (Лаже к’о лопов.) Данас је дан младости!

– И Дан независности Архентине!..

И ту обојица устадосмо уз интонацију архентиснке химне и кретосмо прву строфу (к’о ономад):

„Oíd, mortales, el grito sagrado:

„¡libertad, libertad, libertad!“

– Па, где сте? Јесте ли на крову?

А тај би „кров”, иако потпуно сив, имао да исприча разне приче бојене природе. У ствари, то је заједничка тераса зграде у Милоша Поцерца 19, која се, временом, претворила у летњу резиденцију Савићевог кружока. Према томе, и место прослава Дана Савине младости – традиционално. И многих других прослава без званичног повода. 

– Нисмо на крову. Преселили смо се.

– Опалац! Па, супер! (А жао ми крова…)

– Ма, да – сад смо у осамдесет квадрата. Нема крова… Пауза. Тако да је ових дана била фрка; селидба, кречидба, ма иди…

– Па где сте сада? Славите ли?

– Извео сам жену и дете на ћевапе.

– Откад нисам чуо да је неко неког извео на ћевапе!

– Традиционални суботњи ћевап. Могао би сад мало о томе да блогнеш, у последње време си на тој линији.

– Истина, ал’, види, мени ту на памет пада само сарајевски ћевап, са јогуртом, не с пивом. И с луком.

– Па да, ми смо на сарајевском ћевапу, на Башчаршији!

– Ммм, да…

И сад, као што је онај прастари Грк на крају својих трагедија уметао дијалоге Богова да би оправдао своје учешће на Великим Играма, тако и ја. Умећем.

25. мај 1980.

Почео сам да преводим на руски наш нови сценарио и одмах сам открио његове грешке. Много шта треба да се исправља.

Ишао сам с Тонином на гостовање Швајцарског позоришта пантомиме и ушли смо на последњу представу. Троје задивљујућих младих људи – међу њима и једна жена – приказали су изванредну поетску представу. У потпуној тишини: без музике, без звукова. Неколико тачака је просто задивљујуће. Увече сам разговарао с Тонином и бацио ме у чамотињу и очај говорећи о животу у Италији и уопште на западу.

Тринити, најбоља Новакова другарица из филма „Матрица”

Ово није Саво, а нисам ни ја. Један Трећи.

„Eyes Without a Face“

Превртала је телефон по рукама. Надежда.

Ми тако близу, ЦК тако далеко