Посета Мајсторовом гробу била је једна од првих ствари која ми је пала на ум у тренутку када сам дознао да ћу по први пут путовати у Париз.

Што због кратког времена које је требало да проведем онде, што због избегавања улоге грозничавог туристе, а захваљујући и мршавом буџету, тек, нисам ни размишљао о посети зихер местима, Лувру, Бастиљи, Ајфеловом торњу, или Тријумфалној капији, мада сам се на крају ипак попео на Капију, плаћајући данак туристичком делу моје персоне. И шкљоцао сам прастарим Зенитом 11, са поквареним светломером. И био сам срећан. На један туристички начин, разуме се.

Елем, пре него што ћу предузети нискобуџетно, двадесетседмочасовно путовање аутобусом до Париза, нисам био лењ и након краће претраге, податак о месту где је Маестро сахрањен пронашао сам на крају текста сценарија за документарни филм „У потрази за изгубљеним временом”1

Када је пар дана касније утихнула фестивалска грозница, привидно прави разлог мог путовања, могао сам да се позабавим важнијим стварима.

Почео сам да се распитујем код својих париских пријатеља о чувеном гробљу руских емиграната, СенЖеневјевдиБуа2. На моје велико чуђење, нико ништа није знао о томе. Па добро, вероватно бих и ја знао да набројим само пар београдских гробаља, при том не могавши са сигурношћу да тврдим да мени непознато гробље не постоји. Али, бринуло ме то што ниједна од двадесет три зелене мрље на мапи Париза нија имала то име. Гробље „Пер Лашез”3 звучало је најпознатије. Сигурно не због Пруста и Балзака који су тамо сахрањени, већ највероватније због Џимија Морисона. Сигурно због њега.

И, како то обично бива, важна открића се, некако, сама нуде, па сам, опипавајући пулс града негде у Латинском кварту, набасао на руску књижару на углу Rue de la Montagne Sainte Geneviéve и Boulevard Sainte Germain. Ушао сам и на српском назвао добар дан, на шта су старије госпође запослене у књижари по некој аутоматици одговориле на руском, али са извесном недоумицом у погледу тачног порекла језика којим се служим. Рекао сам одакле долазим и шта тражим. Нису имали ни једну књигу Тарковског и нисам могао а да не изразим своје искрено разочарење. Оне су ме, наравно, разумеле, али ја сам већ имао нова питања за њих.

За гробље су, наравно, знале. Тамо је сахрањена сва бела емиграција, али се чинило да нико њихов није био онде, јер је било потребно неко време да добијем прецизна упутства. 

*   *   *

Није ни чудо што нисам могао да пронађем то место, јер је оно било 40 км јужно од Париза. Име гробља било је у ствари име градића у коме се оно налазило. До онде сам морао линијом C регионалног воза, који је ишао за Бретињи, а стара дама била је толико љубазна да руском ћирилицом напише и фонетски изговор реченице на француском, коју је требало да упутим возачу аутобуса 104, једном када стигнем у Сен Женевјев, јер чак и у Паризу људи нерадо знају и користе језик стогодишњег непријатеља, а који је био једини којим сам био наоружан. Елем, у бележници и данданас стоји помало дечијим рукописом забележено: симтьер сил-ву-рле4, при чему је једно латинично „п” наместо ћириличног подвукао не само географску удаљеност госпођину од постојбине.

Сил ву рле

Сил-ву- пле

Већ сутрадан сам понављао ову реченицу возачу аутобуса 104, смешећи се при помисли на оно лажљиво латинично „п” и осећајући да сусрет у књижари није тек фина анегдота.

На гробљу није било живе душе. Нормално, рекло би се. Таква су гробља. Али, управо је то некако и ишло уз моју замисао да сâм покушам да пронађем гроб Учитеља. Питао сам се како ли изгледа надгробни кâм, је ли велики, већи од других, али сам одмах одбацио помисао као немогућу. Претпостављао сам да је приличан и скроман, надао сам се да је тако.

Током наредна два сата, колико сам провео најпре покушавајући да енергетски осетим право место, а затим скенирајући методом руских Формалиста „ред-по-ред”, све више сам губио онај осећај узвишене потраге, а пред очима су промицала и мешала се имена руских кадета, официра, њихових госпоја и мајки, понеког несретног детета, а ту и тамо би синуло познато име: – Иван Буњин, Аљександр Бјелиј, Рудолф Нурејев… Гроб последњег био је покривен ћилимом најживљих боја. Како чудно. Ту је била и велика фотографија на којој он лебди изнад сцене, ухваћен усред неке веома компликоване фигуре. На други поглед, из близине, постало ми је јасно да је онај ћилим, заправо, изванредно прецизно изведен мозаик. Био сам сигуран да оно што тражим није ни налик овоме.

И када сам већ почео да схватам да ово не могу потпуно сâм, помоћ се понудила у лику проћелавог господина са брижно штуцованим брковима, који је веома педантно скупљао лишће, такође ред по ред. Имајући на уму речи Госпође из Књижаре, нисам ни покушао да користим енглески, већ сам, користећи фонд из филмова научених дијалога, изустио: „Ж шерш Андрјеј Тарковскиј!”5 Господин ме је погледао, малко зачуђен што мртвог тражим међу живима, али схватив да је то само мој лош француски, показао је руком право и на лево. Сигурно сам хиљаду и први који пита исто, и могуће, на исти неспретан начин.

„Напред , па лево” је сужавало рејон за претрагу, али ми је опет остао само ред-по-ред метод. И опет, кадети, официри, њихове госпоје, мајке и уопште читав онај важни свет, који је радије изабрао да остави своје кости далеко од Мајчице, него да пристане на нешто што им је суштински било страно и што је, на крају крајева, хтело своју вековну муку да наплати истим тим костима.

И тамо негде – шести ред, седми гроб од почетка, у одељку Ј1, парцела 7259 – гроб Пријатеља. После три сата и хиљаде руских имена чије читање доводи до неке врсте чудне равнодушности, вратила се у тренутку свест о узвишености потраге.

Он је овде.

СТЕПЕНИЦЕ ДО ГОЛГОТЕ

Голгота

И као што сам се надао, гробни камен ни по чему не одскаче од других. Још увек у немогућности да обухватим моменат, лаћам се ритуала, који је увек исти и познат и зато даје мир. Крстим се, палим воштаницу пред иконицом Богородице и из себе молим за спасење свих православних душа. Саксијицу са нарцисима утискујем у влажну земљу. Хладно је овог осмог марта 2005. У Београду је велики снег. Овде је само земља мокра.

Увиђам да је гробни камен, заправо, веома посебан. Налик минијатурном руском пејзажу који Горчаков затиче у природом обвладаној Домениковој кући, оног „Лудака” из „Носталгије”. Израђен од тамно зеленог, неуглачаног мрамора, са утиснутим степеницама које воде до крста, до врха Голготе. На степеницама ружа.

У потпуној тишини, јер само ветар фијуче кроз крошње шуме која нас окружује, покушавам да осетим посебност овог места. Спуштам књигу Вајање у времену на камен, не би ли упила још од душе свог аутора, јер паганин у мени верује да је душа у овом камену. Чекам… Ништа и нико не проговара. Ни на који начин.

Схватам да на погрешном месту очекујем сусрет са Андрејем.

И у погрешном свет(л)у.

На камену стоји:

    АНДРЕЙ

ТАРКОВСКИЙ

4.IV.1932–29.XII.1986

человеку

каторый

увидел

ангела

1   Сценарио за документарни филм редитеља, сценаристе и писца Еба Деманта, објављен је у хрестоматији сећања који у српском преводу има наслов „Тарковски”. Наслов оригинала, по мом мишљењу, много је прикладнији – „О Тарковском”.

2   Sainte Genevieve des Bois

3   Pére Lachese

4   Cimetière s’il vous plait (Гробље, молим Вас – франц.).

5  Je cherche Andrej Tarkovskij! [Тражим Андреја Тарковског! – франц.] Je cherche Aleksandar Kirkov изговара преко телефона млади монах, који са Албанком у коју се заљубио, бежи пред хајком крвљу заслепљених Македонаца. Из филма „Пре кише”, Милча Манчевског.

НЕМА СМРТИ

Бессмертны все, Бессмертно всё

Advertisements
коментари
  1. Ljiljana Ćuk каже:

    Дирљиво. Хвала ти за ове слике и текст.
    Љиљана Ћук

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s