Александар Стојанов / Aleksandar Stojanov12. август 2013. Borgo Capanne
Сањам да глумим у једној сцени филма који режира Андрјеј Арсјењевич. Текст тих неколико реченица које је требало да изговорим, одштампао је на неком џепном уређају руске производње (парадоксално, знам) и то некаквим рељефним словима, које личе на руску ћирилицу, али не умем да их прочитам. Почињем да паничим.
– Како ћу ја да глумим на руском?!
А он, мудрица, иако ја то сам са собом, у ћошку, расправљам, вели:
– Не брини. Сећаш се како је радио Феллини? Само изговарај један, два, три, четири. Дијалог ћемо, ионако, накнадно наснимити.
Ма, добро, али ја хоћу да учествујем у својој улози, хоћу да будем тај лик, јер не знам да лажем. И креће се с припремама. У капуту сам, без мајице и панталона. И само с левом ципелом. Због нечега је намерно каљавим. Сасвим је потапам у каљугу. И, уопште, у сцени морам да прођем кроз ту баруштину. До грла. И даље кроз њу док не изађем.
Ту је и Ерланд Јозефсон. Помаже ми.
Ноћна сцена, обасјана топлом, дифузном светлошћу.
Мартиролог / дневник о дневнику 