Архива за децембар, 2014

       Poštovani g. Stojanov,

       Da ne bih zloupotrebljavao blog Martirolog ponovo (na kojem na žalost odavno nema posta), pišem Vam putem mail-a.

       Usnio sam san (najverovatnije pod uticajem ponovnog gledanja STALKERA) da me Kajdanovski šeta po Zoni. Da skratim… Za razliku od P. i N. ja nisam imao dilemu i našao sam se u čarobnoj sobi! Moja želja bila je da nam se Tarkovski vrati (pa makar i u nekoj inkarnaciji) da nam pruži još svoje poetičnosti i nahrani dušu, da oplemeni čovečanstvo koje je krenulo stranputicom, a koju je on još onda osećao svim svojim bićem. Pri izlasku iz sobe javio se glas i rekao da je rano za reinkarnaciju, ali da će uskoro izaći MARTIROLOG iz kojeg možemo još nešto naučiti! 

       Moje pitanje za Vas je: Dal li je ovo samo bio san ili proročanstvo!?

       Nadam se da ste u vezi sa izdavačima i da imate neku informaciju, pa Vas molim da je podelite sa nama!

       Srdačan pozdrav,

       Dragan Trajković

     

       Поштовани господине Трајковићу,

       Извињавам се што једну личну преписку износим јавно, али помислих, кад могу сплачине, онда може и бисерје пред свиње. Ко су свиње у овој причи могли би да објасне и Хичкок, који ономад рече да су сви глумци стока, а и фон Трир, који је за себе рекао да је нациста и зарадио етикету „non grata“ у Кану, јер свиње нису схватиле шалу. 

       О некаквом мом господству, с друге стране, нема ни говора, јер да би неко био господин, ваљало би да нечим и неким господари. Ја то једва и сам са собом, а махните с другима. И сама помисао ми, право да Вам кажем, и не голица нешто тестисе, али разумем да ту и нема много избора у данашњој титуларној номенклатури. Или господин, или друг. Искрено, радије бих био Ваш друг, али из политичке коректности пристајем и на „човече“. Може уврнуто да звучи „Поштовани човече Стојанов“, али се само треба навикнути. Као што смо се навикли да се господаримо, а беше чудан прелаз, оних деведесетих, сећате се? Друже, другарице, господине, господарице (ја то због риме, госпођа ми ту хрђави ритам). Ал’ се навикосмо, па ћемо тако и на „човече“, наравно, када човечанство на то буде спремно, ал’ ‘ајд’ да макар кренемо.

       Ја, пак, управо топао излазим из сна. Ваљало је поранити јутрос, ради се од седам. У 4:20 се тачно огласило виолончело Мстислава Растраповича, имам ретку привилегију да ме буди Баховом свитом број 2 у у Де-молу. И са првим нотама освестих где сам био и шта радио у ноћном мом животу. Јер, знате и сами како су неухватљиви сни. Не дају своје мудрости нашој будности. Некад, тек, по милости и са разлогом, прелију се у наш мање снени живот. 

       Ну, сањао сам да сам у друштву Које и Милана Младеновића, иако Милана никада нисам препознао. У сну је био Којин пријатељ. Која ми се, пак указао, као какав Параџанов. У његовом стану, како ми се учинило, у некој старој истамбулској четврти, наравно, ситуираној у Београду, зидови су били прекривени колажима и цртежима. И саме пукотине на зидовима биле су естетизоване. Намештај разваљен, топао, од дрвета на које  ИКЕА није метнула своје руке, слободног, то јест. Били смо и унутра, били смо и око некакве „шупе“ у честару, говорили поезију и живели је. Заправо, један део простора био је честар и шумарак, а други, саливен са овим природним, био је поетски разбијени Којин стан, у чијем углу су на кревету спавали његова жена и син, обоје светле и коврџаве косе. Дирљив је био призор, а дирљиво и то да се нису ни на који начин најежили на наше присуство кад су се пробудили. Наши смо.

       И како то често бива, ево, код нашег Бјелогрлића у „Монтевидеима“, па и код нашег Михалкова у „Сунчаници“, увек у сну постоји неко мудро Циганче, неко искусно Дете са улице, које зна о нама и оно што ни ми сами о себи не знамо. То се номадско дете мотало и око нас, а на крају, кад остадосмо сами, рече ми свој надимак, кога се сада не сећам, али запамтих сасвим јасно и једноставно да му је крштено име Александар, и не само то, него и да су Која и Милан тужни што немају бубњара. Ја, који бубањ знам добро да изударам, поверовао сам у том тренутку да ћу од тог ударања, поред двојице Уметника, знати и музику да направим. Ушао сам у собу у којој су Која и Милан спавали на поду, ушушкани у вреће за спавање и рекао им:

       -Нашли сте бубњара. Сутра почињемо пробе. 

       Циганче је цичaло од среће, ова двојица комешала у врећама.

       Видите, када сам почео да преводим „Мартиролог“, ја руски нисам знао. Учио сам успут. И књигу превео. Ако је то могуће, могуће је да ће књига бити и објављена. Слава Богу.

IMG_7671.JPG

Advertisements