Велики пост.
Прескачем пијанку са зетом и његовим јаранима.
Режим на Матер.
А пост.
Уједам Сестру.
А пост.
На новогодишњој трпези посно биркам.
А свађам се.
Игноришем Оца.
Трудим се.
Молим.
Па наљутим.
И што је ближи Божић, бјеси су грђи.
Деда Мразе, Деда Мразе, не скрећи са стазе.
Зар у расколничкој македонској цркви да се причестим?
Зашто да не? Биће тамо и други људи који теже Богу.
Бадње је Вече.
У 21 поче Вера да кашље. У 22 поче Матер унуцима да пева Божићне песме, које је њена бака њој. Најзад. Уживам и мислим се, стићи ћу до 23.
У 23:23 Вера, кроз кашаљ, чита молитву пре спавања, Андреј у себи своје тијано понавља. (Спава.)
Почињем да жалим што нећу бити где бих волео бити.
А, зар овде не бих?
Одједном, свјетлост, чудо.
На екрану „Андреј Рубљов”.
И рече Глас: „То нека ти је причест, а ујутру се Мајчином сармом заложи. Христос се роди!”