-Опростите, не бих да Вас ометам, видим да сте се потпуно удубили у ту књигу, али не могу да издржим а да Вас не питам – чиме се Ви бавите?
-Ја сам, знате, доктор филма.
-Стварно?! Никад раније нисам срела доктора филма!
-Па, да, нема нас баш много.
-Аха, аха… А, шта? Ви лечите болесне филмове?
Велики пост.
Прескачем пијанку са зетом и његовим јаранима.
Режим на Матер.
А пост.
Уједам Сестру.
А пост.
На новогодишњој трпези посно биркам.
А свађам се.
Игноришем Оца.
Трудим се.
Молим.
Па наљутим.
И што је ближи Божић, бјеси су грђи.
Деда Мразе, Деда Мразе, не скрећи са стазе.
Зар у расколничкој македонској цркви да се причестим?
Зашто да не? Биће тамо и други људи који теже Богу.
Бадње је Вече.
У 21 поче Вера да кашље. У 22 поче Матер унуцима да пева Божићне песме, које је њена бака њој. Најзад. Уживам и мислим се, стићи ћу до 23.
У 23:23 Вера, кроз кашаљ, чита молитву пре спавања, Андреј у себи своје тијано понавља. (Спава.)
Почињем да жалим што нећу бити где бих волео бити.
А, зар овде не бих?
Одједном, свјетлост, чудо.
На екрану „Андреј Рубљов”.
И рече Глас: „То нека ти је причест, а ујутру се Мајчином сармом заложи. Христос се роди!”
Мир Божји…
Poštovani g. Stojanov,
Da ne bih zloupotrebljavao blog Martirolog ponovo (na kojem na žalost odavno nema posta), pišem Vam putem mail-a.
Usnio sam san (najverovatnije pod uticajem ponovnog gledanja STALKERA) da me Kajdanovski šeta po Zoni. Da skratim… Za razliku od P. i N. ja nisam imao dilemu i našao sam se u čarobnoj sobi! Moja želja bila je da nam se Tarkovski vrati (pa makar i u nekoj inkarnaciji) da nam pruži još svoje poetičnosti i nahrani dušu, da oplemeni čovečanstvo koje je krenulo stranputicom, a koju je on još onda osećao svim svojim bićem. Pri izlasku iz sobe javio se glas i rekao da je rano za reinkarnaciju, ali da će uskoro izaći MARTIROLOG iz kojeg možemo još nešto naučiti!
Moje pitanje za Vas je: Dal li je ovo samo bio san ili proročanstvo!?
Nadam se da ste u vezi sa izdavačima i da imate neku informaciju, pa Vas molim da je podelite sa nama!
Srdačan pozdrav,
Dragan Trajković
Поштовани господине Трајковићу,
Извињавам се што једну личну преписку износим јавно, али помислих, кад могу сплачине, онда може и бисерје пред свиње. Ко су свиње у овој причи могли би да објасне и Хичкок, који ономад рече да су сви глумци стока, а и фон Трир, који је за себе рекао да је нациста и зарадио етикету „non grata“ у Кану, јер свиње нису схватиле шалу.
О некаквом мом господству, с друге стране, нема ни говора, јер да би неко био господин, ваљало би да нечим и неким господари. Ја то једва и сам са собом, а махните с другима. И сама помисао ми, право да Вам кажем, и не голица нешто тестисе, али разумем да ту и нема много избора у данашњој титуларној номенклатури. Или господин, или друг. Искрено, радије бих био Ваш друг, али из политичке коректности пристајем и на „човече“. Може уврнуто да звучи „Поштовани човече Стојанов“, али се само треба навикнути. Као што смо се навикли да се господаримо, а беше чудан прелаз, оних деведесетих, сећате се? Друже, другарице, господине, господарице (ја то због риме, госпођа ми ту хрђави ритам). Ал’ се навикосмо, па ћемо тако и на „човече“, наравно, када човечанство на то буде спремно, ал’ ‘ајд’ да макар кренемо.
Ја, пак, управо топао излазим из сна. Ваљало је поранити јутрос, ради се од седам. У 4:20 се тачно огласило виолончело Мстислава Растраповича, имам ретку привилегију да ме буди Баховом свитом број 2 у у Де-молу. И са првим нотама освестих где сам био и шта радио у ноћном мом животу. Јер, знате и сами како су неухватљиви сни. Не дају своје мудрости нашој будности. Некад, тек, по милости и са разлогом, прелију се у наш мање снени живот.
Ну, сањао сам да сам у друштву Које и Милана Младеновића, иако Милана никада нисам препознао. У сну је био Којин пријатељ. Која ми се, пак указао, као какав Параџанов. У његовом стану, како ми се учинило, у некој старој истамбулској четврти, наравно, ситуираној у Београду, зидови су били прекривени колажима и цртежима. И саме пукотине на зидовима биле су естетизоване. Намештај разваљен, топао, од дрвета на које ИКЕА није метнула своје руке, слободног, то јест. Били смо и унутра, били смо и око некакве „шупе“ у честару, говорили поезију и живели је. Заправо, један део простора био је честар и шумарак, а други, саливен са овим природним, био је поетски разбијени Којин стан, у чијем углу су на кревету спавали његова жена и син, обоје светле и коврџаве косе. Дирљив је био призор, а дирљиво и то да се нису ни на који начин најежили на наше присуство кад су се пробудили. Наши смо.
И како то често бива, ево, код нашег Бјелогрлића у „Монтевидеима“, па и код нашег Михалкова у „Сунчаници“, увек у сну постоји неко мудро Циганче, неко искусно Дете са улице, које зна о нама и оно што ни ми сами о себи не знамо. То се номадско дете мотало и око нас, а на крају, кад остадосмо сами, рече ми свој надимак, кога се сада не сећам, али запамтих сасвим јасно и једноставно да му је крштено име Александар, и не само то, него и да су Која и Милан тужни што немају бубњара. Ја, који бубањ знам добро да изударам, поверовао сам у том тренутку да ћу од тог ударања, поред двојице Уметника, знати и музику да направим. Ушао сам у собу у којој су Која и Милан спавали на поду, ушушкани у вреће за спавање и рекао им:
-Нашли сте бубњара. Сутра почињемо пробе.
Циганче је цичaло од среће, ова двојица комешала у врећама.
Видите, када сам почео да преводим „Мартиролог“, ја руски нисам знао. Учио сам успут. И књигу превео. Ако је то могуће, могуће је да ће књига бити и објављена. Слава Богу.
Шта све неће смислити Швабо…
Али, не бих сада управо о Тевтонцима, друга је мета пред нама.
Почела је још једна светска криза. Јер, како је, још ономад, опат Превò у свом бриљантном роману „Манон Леско”, устврдио, парафразираћу, „сиромаштво је највећи непријатељ љубави”. Па је и у вазда каприцоизној романси Истока и Запада „светска економска криза” почела да ведри и облачи. Већ неко време. А корени каприца су далеко у прошлости.
Иако волим Мирослава Лазанског, тог Ранка Мунитића војно-политичке анализе, нећу ни покушати да се бавим аналитиком актуелне ситуације, јер све те ствари које можеш прочитати свуда ионако. Мене, као и увек, највише привлаче сокачићи у којима се игра најљубавнија од свих каприц-љубавних скривалица старих љубавника, сад већ дубоко огрезлих у бракоразводној парници.
Солярис и Solaris. Тарковский и Soderbergh.
Погледајмо, за тренутак, овај дневнички запис из „Мартиролога”, па ћемо одатле кренути у објашњење важности ових фиљмова за овај текст, а можда, чак, и шири контекст:
12. јануар 1972, Москва
Јуче ми је Н. Т. Сизов издиктирао примедбе и захтеве према „Соларису”, накупљене са разних инстанци – из културног одсека ЦК, од Дјемичева, из Комитета и Управе. Записао сам их 35. Ево их, тих примедaба. Има их превише и оне би (ако би их уважили, мада је то немогуће) до темеља нарушиле филм. То јест, случај је много страшнији него са „Рубљовим”.
Дакле, следе примедбе:
1. Објаснити изглед Земље у будућности. У филму је, тобоже, нејасно каква ће бити (будућност).
2. Треба показати пејзаже планeте будућности.
3. Из каквог уређења лети Келвин? Из социјализма, комунизма, капитализма?
4. Снаут не може говорити о несврсисходности (?) изучавањa космоса. На крају крајева, ствара се ситуација ћорсокака.
5. Одстранити концепцију Бога. (!?)
6. Енцефалограм мора бити доведен до краја.
7. Одстранити концепцију Хришћанства. (!?)
8. Заседање. Одстранити странце – извршиоце.
9. Крај:
13. јануар 1972.
а) Направити прави повратак Криса у очев дом.
б) учинити јасним да је Крис испунио своју мисију.
10. Не треба имати основе за то да је Крис нерадник.
11. Мотив самоубиства Гибарјана (супротно С. Лему) треба разумети као жртву ради својих другова – колега. (!?)
12. Сарторијус је нехуман као научник.
13. Хари не треба да постане човек. (!?)
14. Скратити самоубиство Хари.
15. Сцена са Мајком је непотребна.
16. Скратити сцену „у кревету”.
17. Одстранити кадар у коме Крис иде без панталона.
18. (?!) Колико времена је требало јунаку за лет, повратак и рад.
19. Направити увод (текстом) у филм (из Лема), који би све објаснио. (?!)
20. Повратити из књиге снимања разговор Бертона и Оца о њиховој младости.
21. Ставити цитате Колгоморова (о коначности човека). (?)
22. „Земља” – дугачка.
23. Научни савет личи на суд.
24. Прецизирати, током заседања, ситуацију за причу.
25. Урадити прелет на „Соларис”.
26. Зашто се они (Снаут и Сарторијус) боје Криса?
27. Без тога, да је аутор ситуације – Океан. (?)
28. Је ли наука хумана или не?
29. „Свет не познајемо. Космос не може бити схваћен. Човек мора погинути”.
30. „Гледалац ништа не разуме”.
31. Шта је то Соларис? А гости?
32. Прецизирати неопходност контакта…
33. Криза мора бити превазиђена.
34. Зашто је ишчезла Хари?
35. Закључак филма: „Није достојно човечанства да тегли своја говна с једног краја Галаксије на други.”
Читав списак овог бунцања завршен је следећим речима: „Нема више примедаба”…
Да цркнеш, часна реч!
Ово је некаква провокација… Само – шта они хоће? Да одбијем преправке? Зашто? Или су се све договорили? Они већ знају да тога неће бити!
Ништа не разумем…
Вероватно ни ти ништа не разумеш. „Какве везе имају „Сољариси” са нескладом међу словенским племенима и подбадањем са стране?” – помислићеш.
Космос, то је први тренутак. Јер су Амери и Руси, данас, велики пријатељи у космосу. Једноставно, те две фирме су, тамо горе, временом почеле да живе у симбиози и сада би заиста било веома непрофитабилно да се све то ресетује. Али, то нема везе са „Соларисима”, иако је и тамо актуелан проблем савести.
Оно што је овде најважније је нешто потпуно земаљски. То је примедба број 17 са листе: „Одстранити кадар у коме Крис иде без панталона.” И овде, на овом, наизглед, баналном примеру, увиђа се разлика у менталном, културном и сваком другом склопу два редитеља, који су синови својих мајки, ако ме разумеш.
Док је Тарковски морао да се са својим продуцентима бори да задржи скандалозни кадар у коме Крис (Донатас Банионис) бауља по орбиталној станици без панталона, Содербергу су продуценти „сугерисали”, да филму дода „unique selling point” и свом Крису (игра га Џорџ Клуни), на огромно задовољство женског дела публике, и гаће скине, фиксирајући на целулоид историјски тренутак беласања бедра холивудског ждрепца, што је постало и драмски врхунац самог филма (тако бар жене кажу, а мени је и то промакло).
Ако је и даља мутна веза свих кончића, остаје нам једино да погледамо у небо и, дубоко погледавиши у себе, упитамо: „Космос? Штасмос?!”
Цртеж Мише Рамадина, сценографа „Солариса”
У архивама који су прошле године доспели у музеј Тарковског у Јурјевцу, нашао се и овај папир, листа најбољих десет филмова, по Мајсторовом укусу, састављена 16. априла 1972.:
1. Дневник сеоског свештеника (Бресон)
2. Зимска светлост (Берјман)
3. Назарен (Буњуел)
4. Дивље јагоде (Берјман)
5. Светлости велеграда (Чаплин)
6. Легенда о Угетсу (Мизогући)
7. Седам самураја (Куросауа)
8. Персона (Берјман)
9. Мушет (Бресон)
10. Жена од песка (Тешигахара)
Све у свему, два Бресона, три Берјмана, три Јапанца, Буњуел и Чаплин.
5. март 1982.
„Једном је старац (родом из Тивеја, по имену Памве – А. Т.) узео суво дрво, посадио га на планини и наредио му, Јовану (Колову – А. Т.), да свакодневно залива то суво дрво ведром воде, све дотле док дрво не принесе плода. Вода је била далеко од њих. Ујутру је требало ићи за њу, да би је донели увече. По истеку треће године, дрво је оживело и принело плода. Старац је узео плод и, доневши га у цркву братији, рече: приђите, кушајте плод послушности”.
(„Отечник”)
Александар, протагониста „Жртвовања” на самом почетку филма свом сину парафразира овај одломак из „Отечника”, док заједно камењем учвршћују тек посађену суву борову притку. И за сврху овог нашег текста довољно је да скочимо на сами крај и посвету:
Овај филм је посвећен мом сину Андрјуши, с надом и поверењем.
Андрјеј Тарковскиј
Плод послушности…
Не једном Тарковскиј је истакао колико је тежак положај филмског уметника и филма уопште, чија судбина зависи од трговаца који у њему само виде профит и тако га и третирају, као робу. Постоји писани тестамент Тарковског, који ја никад нисам имао прилике да читам и не знам је ли икада „процурео” у јавност, али и без тога ја сам сигуран да је свом сину Андрјуши, тада шеснаестогодишњаку, топло саветовао да позив филмског редитеља заобилази у широком луку, оставивши му у аманет сву своју „емотивну својину”, своје филмове, то јест, оно нешто мало права које је успео да изради за совјетске филмове од „Мосфиљма” и нешто више од „капиталистичких продукција”, затим, полароиде и фотографије, али, у највећој мери, ауторска права његових писанија, дневника, радних дневника, књиге „Запечаћено време” (код нас познатије под насловом „Вајање у времену”), као и нереализованих сценарија. Укратко, све оно што данас чини корпус материјала „Међународног института Андрјеј Тарковскиј”.
И тај завет је Андрејеј Андрејевич добрих двадесет седам година беспрекорно поштовао, ако изузмемо двадесетшестоминутни документарац који је 1996. урадио на потраживање руске телевизије поводом десетогодишњице смрти свог оца.
Видевши да је и на професионалном и на личном плану потпуно уроњен у бригу о ширењу мисли и естетике свог оца, од јутра до мрака следећи разне пројекте, често лично у улози уредника, дакле, веома детаљно учествујући у сређивању очеве веома плодне заоставштине, помишљао сам да је немогуће да он сâм, изданак поетске лозе Тарковскиј, нема неку врсту интимне жеље за креативним изразом.
– Андрјеј, а шта би ти лично волео да урадиш следеће?
– Па, ево сада радим на поновној редакцији италијанског издања „Запечаћеног времена” и требало би да у Русији, са једним веома значајним филозофом, кренемо у писање биографије мог оца.
И тако су долазиле редом и изложба полароида у Бразилу, ново италијанско издање „Мартиролога”, италијанско издање „Жртвовања” и потрага за изгубљеном италијанском нахсинхронизацијом, којим је лично Тарковскиј руководио у последњим месецима свог живота. Све у свему, слика вам је јасна. Завет је завет.
Сад, ако боље размислите, то је некако нормално. Андреј Андрејевич имао је дванаест година када је 1982. Тарковскиј отишао у Италију да ради на „Носталгији”. Са њим је отишла и Лариса, и тако је Андрјушка остао с баком, Анном Симјоновном. А када је после завршетка филма и одбијања да се врати у Москву пре него му се чврсто гарантује професионална ангажованост код куће, Тарковскиј изјавио на конференцији за штампу да се неће враћати у СССР, режим је одговорио: нема одобрења за излазак из земље сина Тарковског. Тачка.
И сад, џабе притисци италијанских комуниста, чак је и Пертини покушавао са своје стране, Улоф Палме, Миттеран, Рејган (претпостављам да су Совјети њега из прве о’ладили), а да не говорим о културним радницима. Ништа. Зид.
И то је трајало тако све док 13. децембра 1985. Тарковском није констатован карцином плућа. И за цигло два месеца, 19. јануара, Андрјуша и Анна Симјоновна створили су се у Паризу, где је Тарковскиј почео већ своје лечење. И тако, после четири дуге, предуге године одвојености отац и син су провели десет месеци заједно и заувек се растали. И ту негде налазим корен везаности за очево „дело”, у коме се, сасвим сигурно, преливају све душевне боје бића које више не хода земљом, па ипак…
Све док пре месец дана, 24. јуна, на радној конференцији Московског филмског фестивала, није озваничено да ће Андрјеј Андрејевич Тарковскиј снимати филм по сценарију „Високи ветар” (радни наслов је дуго, дуго, од 1970. до 1972. био „Аријел”), који је његов отац написао заједно са Фридрихом Горенштајном.
Изгледа је дошло време да се куша плод послушности.
50 година касније, нови првенац Тарковског
Чуо сам се малочас са Савом. Рођендан му је данас. Питам га, кобајаги, колико је напунио.
– Дваесосам. (Лаже к’о лопов.) Данас је дан младости!
– И Дан независности Архентине!..
И ту обојица устадосмо уз интонацију архентиснке химне и кретосмо прву строфу (к’о ономад):
„Oíd, mortales, el grito sagrado:
„¡libertad, libertad, libertad!“
– Па, где сте? Јесте ли на крову?
А тај би „кров”, иако потпуно сив, имао да исприча разне приче бојене природе. У ствари, то је заједничка тераса зграде у Милоша Поцерца 19, која се, временом, претворила у летњу резиденцију Савићевог кружока. Према томе, и место прослава Дана Савине младости – традиционално. И многих других прослава без званичног повода. (више…)
Јуче је умро Тито. Сахранили су га у затвореном ковчегу; колају гласине да је умро још одавно, али да је тек сада објављена његова смрт. Због тога да би се припремили за нову ситуацију и да не би дали СССР да уђе у Југославију.
Радио сам с Тонином прилично успешно. Замислили смо у целини прву епизоду с Madonna del Parto.
А Бугари су били већ дотерали тенкове на границу. Касније ми је Отац причао како су тих дана ишли на караулу у стању борбене готовости. (више…)
Вино ошамућује човека, даје могућност заборава, вештачки увесељава, раздражује; то ошамућивање и раздраживање му се утолико више допада, уколико је човек мање развијен и сведен на узак, празан живот”.
Александар Стојанов / Aleksandar Stojanov
Мартиролог / дневник о дневнику 