Мартиролог / дневник о дневнику

14. јун 1981., недеља, св. Тројица
Опет свађа са Ларом. Немогуће је тако живети.
Прочитао сам сценарио П. Финна за Костју Лапушанског. Слабо.
Мој живот, ипак, није успео: суштински, ја немам дом. То је састајалиште људи, који су страни једни другима, који не разумеју једни друге.
Лариса није случајно рекла да сам некако туђ. Како сам само желео да имамо дом, и старао се да то буде тако: но, све је било узалудно. Сви су вукли на своју страну, као у познатој басни о лабуду, раку и штуки.
Осећам се потпуно туђим у овој шупи у којој никоме нисам потребан. Можда зато и треба предузети неке напоре.

„Постојали су људи, који су се свету чинили ретким чудом, а да у њима ни њихове жене, ни њихове слуге нису видели ништа изузетно. Веома су малобројни они који су изазивали усхићење код својих ближњих.
Како искуство историје показује, пророк то никада није био у сопственој кући, али ни у својој отаџбини!”
(Монтењ. „Огледи”)

Данас је и мом оцу рођендан. Рођен је тачно петнаест година после Тарковског и неких 3247 километара југозападно од Завражја, у Битољу.

Не знам да је икада водио дневник, мада је кућа увек била пуна Службених бележница ЈНА, и ја сам неке користио, згодна ствар, свашта има унутра.

Он је, као и Мајстор, био, и још увек јесте, хвала Богу, прецизан и педантан. Та анална црта његовог карактера пренела се и на мене. И нека је. Чини ми се више него потребном. Неке друге његове црте, које сам попио, пак, не доприносе ми благостању, ни најмање.

Док је Андрјеј млађи са својим оцем свакодневно листао Бројгелову монографију, ја сам с мојим „чистио” разноврсно оружје, док су они иши у музеје, ми смо на стрелишта и у зајечарске шумарке.

И да, последња и највећа разлика: његов је отац умро, мој је жив, али га свеједно ретко виђам. А шта ако изненада умре? Или ја?

6. април 1972.

Ево сам напунио 40 година. И шта сам урадио за то време? Три бедна филма – како мало, како ништавно мало и лоше.

Данас сам уснио чудан сан: тобоже, ја гледам у небо, а оно је светло-светло, мутно, а високо-високо полако кључа као материјализована светлост, као влакна сунчеве тканине налик на свилене и живе бодове на јапанском извезеном крепу. И чини ми се да се та влакна, те светлосне и живе нити покрећу, пливају и постају налик на птице узвишене недостижно високо… Толико високо да кад би птице губиле перје, пера не би пала, не би се спустила на земљу, него би летела нагоре, узнела би се, да би заувек ишчезла из нашег света. И тече, спушта се отуда тиха, волшебна музика, то је или музика слична звончићима, или кликтање птица налик на музику. „То су ждралови”, изненада сам чуо нечији глас и пробудио се. Чудан, прекрасан сан. Каткад усним чудне сне.

(више…)

16. април 1982, Рим

Норман ме је возио код Анђеле. Дала ми је неколико савета и почела „лечити”. Ево тих савета. Тичу се дијете:

1. Не јести много.

2. Не пити вино, чај, кафу.

3. Узимати наште срца (пре тоалета и медитације) посебан мед (она ће помоћи да се набави), којом пчеле хране матицу. Екстракт меда. Чајну кашичицу.  (више…)

26. март 1982, Рим

Најважније и најтеже је веровати; јер, ако верујеш, све се испуњава, али искрено веровати је немогуће тешко. Нема ствари теже: веровати страсно, искрено, тихо…