Архива за категорију ‘есеј’

      Шта све неће смислити Швабо…

      Али, не бих сада управо о Тевтонцима, друга је мета пред нама.

      Почела је још једна светска криза. Јер, како је, још ономад, опат Превò у свом бриљантном роману „Манон Леско”, устврдио, парафразираћу, „сиромаштво је највећи непријатељ љубави”. Па је и у вазда каприцоизној романси Истока и Запада „светска економска криза” почела да ведри и облачи. Већ неко време. А корени каприца су далеко у прошлости.

      Иако волим Мирослава Лазанског, тог Ранка Мунитића војно-политичке анализе, нећу ни покушати да се бавим аналитиком актуелне ситуације, јер све те ствари које можеш прочитати свуда ионако. Мене, као и увек, највише привлаче сокачићи у којима се игра најљубавнија од свих каприц-љубавних скривалица старих љубавника, сад већ дубоко огрезлих у бракоразводној парници.

      Солярис и Solaris. Тарковский и Soderbergh.

      Погледајмо, за тренутак, овај дневнички запис из „Мартиролога”, па ћемо одатле кренути у објашњење важности ових фиљмова за овај текст, а можда, чак, и шири контекст:

   12. јануар 1972, Москва

   Јуче ми је Н. Т. Сизов издиктирао примедбе и захтеве према „Соларису”, накупљене са разних инстанци – из културног одсека ЦК, од Дјемичева, из Комитета и Управе. Записао сам их 35. Ево их, тих примедaба. Има их превише и оне би (ако би их уважили, мада је то немогуће) до темеља нарушиле филм. То јест, случај је много страшнији него са „Рубљовим”.

   Дакле, следе примедбе:

1. Објаснити изглед Земље у будућности. У филму је, тобоже, нејасно каква ће бити (будућност).

2. Треба показати пејзаже планeте будућности.

3. Из каквог уређења лети Келвин? Из социјализма, комунизма, капитализма?

4. Снаут не може говорити о несврсисходности (?) изучавањa космоса. На крају крајева, ствара се ситуација ћорсокака.

5. Одстранити концепцију Бога. (!?)

6. Енцефалограм мора бити доведен до краја.

7. Одстранити концепцију Хришћанства. (!?)

8. Заседање. Одстранити странце – извршиоце.

9. Крај:

   13. јануар 1972.

а) Направити прави повратак Криса у очев дом.

б) учинити јасним да је Крис испунио своју мисију.

10. Не треба имати основе за то да је Крис нерадник.

11. Мотив самоубиства Гибарјана (супротно С. Лему) треба разумети као жртву ради својих другова – колега. (!?)

12. Сарторијус је нехуман као научник.

13. Хари не треба да постане човек. (!?)

14. Скратити самоубиство Хари.

15. Сцена са Мајком је непотребна.

16. Скратити сцену „у кревету”.

17. Одстранити кадар у коме Крис иде без панталона.

18. (?!) Колико времена је требало јунаку за лет, повратак и рад.

19. Направити увод (текстом) у филм (из Лема), који би све објаснио. (?!)

20. Повратити из књиге снимања разговор Бертона и Оца о њиховој младости.

21. Ставити цитате Колгоморова (о коначности човека). (?)

22. „Земља” – дугачка.

23. Научни савет личи на суд.

24. Прецизирати, током заседања, ситуацију за причу.

25. Урадити прелет на „Соларис”.

26. Зашто се они (Снаут и Сарторијус) боје Криса?

27. Без тога, да је аутор ситуације – Океан. (?)

28. Је ли наука хумана или не?

29. „Свет не познајемо. Космос не може бити схваћен. Човек мора погинути”.

30. „Гледалац ништа не разуме”.

31. Шта је то Соларис? А гости?

32. Прецизирати неопходност контакта…

33. Криза мора бити превазиђена.

34. Зашто је ишчезла Хари?

35. Закључак филма: „Није достојно човечанства да тегли своја говна с једног краја Галаксије на други.”

   Читав списак овог бунцања завршен је следећим речима: „Нема више примедаба”…

   Да цркнеш, часна реч!

   Ово је некаква провокација… Само – шта они хоће? Да одбијем преправке? Зашто? Или су се све договорили? Они већ знају да тога неће бити!

   Ништа не разумем…

      Вероватно ни ти ништа не разумеш. „Какве везе имају „Сољариси” са нескладом међу словенским племенима и подбадањем са стране?” – помислићеш.

      Космос, то је први тренутак. Јер су Амери и Руси, данас, велики пријатељи у космосу. Једноставно, те две фирме су, тамо горе, временом почеле да живе у симбиози и сада би заиста било веома непрофитабилно да се све то ресетује. Али, то нема везе са „Соларисима”, иако је и тамо актуелан проблем савести.

      Оно што је овде најважније је нешто потпуно земаљски. То је примедба број 17 са листе: „Одстранити кадар у коме Крис иде без панталона.” И овде, на овом, наизглед, баналном примеру, увиђа се разлика у менталном, културном и сваком другом склопу два редитеља, који су синови својих мајки, ако ме разумеш.

      Док је Тарковски морао да се са својим продуцентима бори да задржи скандалозни кадар у коме Крис (Донатас Банионис) бауља по орбиталној станици без панталона, Содербергу су продуценти „сугерисали”, да филму дода „unique selling point” и свом Крису (игра га Џорџ Клуни), на огромно задовољство женског дела публике, и гаће скине, фиксирајући на целулоид историјски тренутак беласања бедра холивудског ждрепца, што је постало и драмски врхунац самог филма (тако бар жене кажу, а мени је и то промакло). 

      Ако је и даља мутна веза свих кончића, остаје нам једино да погледамо у небо и, дубоко погледавиши у себе, упитамо: „Космос? Штасмос?!”

Цртеж Мише Рамадина, сценографа „Солариса”

Цртеж Мише Рамадина, сценографа „Солариса”

Тешко је веровати да је идеалистички мотив водио настанку кинематографије и да је у том стадијуму постојала свест о проширивању уметничке делатности ослобађањем седме музе. И сам папà Лимијер је изуму својих синова пророковао брзи заборав, као што су и шатре са смешним огледалима, лажним и правим снагаторима и егзотичним животињама привлачиле све мање публике. Једино је фрик–шоу увек доводио свежа појачања у искусан тим брадатих жена, сијамских близанаца, људи – слонова и осталих несретних шала природе и тако пружао својој верној публици ненадмашив и никада мање интензиван осећај надмоћи.

(више…)

Опет случајно, нашао сам се на отварању циклуса француског редитеља Оливијеа Асајàса (Olivier Assayas) у болоњској кинотеци. Филм који је требало да отвори ретроспективу био је прошлогодишњи „Après mai” („После маја”, а, чудновато, као и увек са дистибутерским насловима, и на енглеском и италијанском дистрибуира се под насловом „Нешто у ваздуху”). Пре пројекције био је уприличено уводно „ћаскање”, испоставиће се, од пола сата.  (више…)

У филму, у његовим играним деловима, постоје три главне временске равни (по редоследу појављивања): време убрзо после одласка оца, када породица живи на сеоском имању, садашњост из које Аутор „путује“ у прошлост и време око завршетка II св. рата. Редослед је мотивисан Ауторовим током мисли, сновима и сањарењем.

Више пута је истакнуто како је време равноправно у свим својим слојевима и како постоји тежња за његовим укидањем, али оно на шта мислимо када спомињемо главне временске равни јесу три доба живота Аутора: детенце (4-5 година), дечак (десетак година) и човек (четрдесет година).  (више…)

Рад на сценарију за филм о Достојевском и, посебно, сусрет са Бјердјајевим, био је од великог утицаја на филозофку тачку ослонца на којој је почивао Бели дан. Оно што је као радни принцип у раду на својим филмовима примењивао у вези са једним од основних изражајних средстава филма – временом, сада је добило и филозофску потврду утицајем овог значајног руског религиозног мислиоца, преобраћеног материјалисте и револуционара, што ће га још ближе привести остварењу филма, који у највишем смислу третира време као основно изражајно средство.

(више…)

У овом филму, дакле, како то бива у литератури, главним јунаком постаје сам Аутор. Материјал епизода срачунат је не да дејствује сам по себи, већ једино у контексту и скопчан са ауторским ставом према том материјалу.

Филм Огледало је некакав процес. Аутор се, одједном се пробудивши и погледавши се у огледало, изненада уплашио. Схватио је да је његов живот проживљен, да ништа није урађено, и док је раније пред њим била вечност, сада се све то показује иза њега, у малом, уоквиреном простору огледала живота, чији је сав први план испуњен њему непознатим лицем.  (више…)

На нивоу скоро непостојећег глобалног наратива, главни јунак филма је Алексеј, који болестан и у постељи преиспитује свој досадашњи живот, враћајући се у време детињства, време кад је све било могуће, мучећи себе сталним питањем: „Где сам погрешио?“ Његови снови откривају му суштину његових проблема – отац је отишао из породице, мајка је жртвовала свој живот због њих, деце, а он не зна на који начин да јој се одужи. Не зна како најмилијима да дâ. Мучи га савест себичнога и терет прошлости који се неразрешен преноси на следећу генерацију. И он је постао отац. И он је отишао.  (више…)

Уводна секвенца, чији је дијалог наведена1 у чланку ”Хипноза (Огледало II)”, формално је форшпица, предшпица, која нема наративне везе са филмом који ће уследити. Ипак, она се односи на филм у вишем смислу, откривајући двоструки сплет његовог јединственог бића.

Призор излечења муцајућег не одаје до краја своју генологију, балансирајући на танкој линији између игране и документарне структуре (негирајући тиме филму наметнуту поделу на жанрове).

(више…)

Не могу се помирити са тим да ће Мајка умрети. Ја ћу протестовати против тога и доказати да је Мајка бесмртна. Хоћу друге да убедим у њену јаку индивидуалност и конкретну непоновљивост. Унутрашња претпоставка – урадити анализу карактера са претензијом на то да је Мајка бесмртна.“

Андреј Тарковскиј

(више…)

Што ти је моћ навике. Навикли да их бијем овим”, рече Мики Манојловић у оном филму. Из исте те навике и нас са свих страна и сваки дан бију. У ствари, неког то удара по бубњићима, а некоме то и не смета.

Јасно се сећам када је то почело да ме жуља опасно. Постоји та врло информативна књига о филмском језику, коју је превео један стари и уважени професор, назовимо га овде, проф’сор Бабац. И ја сад овде немам заиста ништа да кажем о њему као професору, једноставно, не познајем га. Међутим, у оној књизи, ”Граматици филмског језика”, коју смо ми сажвакавали, као превод англо-сакс. термина cut-away, неким се чудом појавила домаћа верзија КАТ ЕВЕЈ! Да се разумемо, у филмском жаргону (и не само) има пуно позајмљених и припитомљених термина, буквално непреводивих на српски, и све је то океј, али ”кат евеј” је стварно било превише. (више…)