Архива за категорију ‘есеј’

У грудима

Posted: 28. јула 2012. in есеј

Данима већ нисам пришао књизи. А знам да ме чека. Чекам и ја њу.

Носим је свуда са собом. Мислим, на сва моја путовања. За моје стандарде, доста се померам у последње време. Фиренца, Сардинија, Рим (само аеродром, али и то се рачуна), Београд, сада Скопље…
И заносим се мишљу да ћу се једном скрасити и радити на њој осам сати дневно.

Гризе ме савест. Имам рокове. Али више од свега, недостаје ми то пажљиво читање записа о једном изузетном људском животу. Сви су изговори ту, врелина лета, време са дечурлијом, повратак у домовину, и странствовање у њој; фамилија и пријатељи да то залече. (више…)

21. септембар 1970.

[…] Јуче касно увече звао је Јевгениј Данилович Сурков и рекао да само што га је звао Черноуцан: Суслов је потписао [одлуку] о пуштању “Рубљова” у биоскопе, одмах после конгреса у марту 1971. Морам хитно питати Кољу ако може да сазна у којој количини и у које се биоскопе пушта филм. Наравно, ако у Комитету буду инсистирали на скраћивању, послаћу их дођавола.

Прексиноћ сам сањао Тарковског.

Видео сам га с оне стране улице, прешао и пришао му.

– Знам да ће звучати помало чудно, али ја долазим из будућности. (више…)

14. септембар 1970.

[…] Занима ме хоћу ли икада зарадити толико да бих исплатио дугове и купио најнеопходније – диван, којекакав намештај, писаћу машину, књиге коју желим имати код себе на полицама? Потом, треба радити поправке на селу. А то је опет новац.

Човеку некако лакше дође сопствено стање „материјалног неблагостања“ када схвати да то нема неопходно везе са одсуством људских квалитета, или талената. Заправо, ако боље размислиш, у свету оваквом какав јесте, „успешни“ људи су они који се преко целе године бронзаног тена шуњају наоколо у својим Хамерима, Џиповима или кабриолетима, а степен њихове намргођености одражава број ништица којим ће се увећати њихов успех, чим „затворе финансијску конструкцију“ пословног дила, а при томе сами не буду затворени. (више…)

9. септембар 1970.

[…] Чудно је што када се људи окупљају на једном месту на основу производње као једином обележју заједништва, или по географском принципу – они се почињу мрзети и тлачити један другог. Зато што свако воли једино себе. Јединство је привид, због кога ће, на крају крајева, пре или касније над континентима настати злокобни смртоносни облаци у облику печурака.

Лежао сам синоћ тако и бленуо у плафон. Не знам откуд, тек почех да сричем:

Оче наш, који јеси на небеси…

… Нек се свети име Твоје, нека буде воља Твоја, како… (више…)

Овде прескачем све оне задивљености филмовима Тарковског, које сам одавде – оданде ископавао, упис на филмску академију исте оне године кад нас је НАТО почастио ватрометом у част коначног распада земље у којој сам се родио и све оне године студирања филмске уметности током којих нисам нашао већег Великог Мајстора Игре, како би га, да га је упознао, сигурно назвао Хесе.

Скачем на крај тих студија и писање дипломске тезе о Огледалу. Будући је реч о филму у потпуности заснованом на најинтимнијем искуству, заголицало ме је да докучим сам процес настанка; почетну инспирацију, догађаје из животног искуства, као и оне из уметничког искуства, и све то у свим временским равнима, који су могли сву ту воду навести баш на ту воденицу – оно што ми сада познајемо као филм Огледало (Зеркало, 1974). (више…)

Замисли сад ово; једном у сто година, у тамо некој Мајчици Србијици која пати од обилних менструација, то липти што крв, што барут на све стране, е у тој Србијици и једном у сто година понуди ти се да од нуле за педесетак недеља набилдујеш свој прву филмску колекцију, и то какву филмску колекцију – л’крем д’ла крем! А ти немаш попишани видео факин рекордер.

Срећа, у тешким временима народ, један део тог народа, сваког народа, постане некако пријемчивији за солидарност, схвативши да је то вероватно и практично једини начин да се преживи. Е, сад, ја сам сигуран и да није било тог усраног рата свих ратова, да би мени мој побратим, овде ћемо га звати Игор, исто толико био добар, али ми се у тој тмини његова понуда да се неограничено и безусловно служим његовим „Шарпом“ са две брзине и то, чинила посебно великодушном. „Шарп“, илити Схарп, изум је из прошлог века, видео рекордер формата ВХС (знам да смешно изгледа ћирилицом написан, али дозволи ми и тај луксуз). (више…)

За мене све је почело 1995. године, на стогодишњицу филма.

У земљи Србији као и у свим братским, тада већ бившим југословенским републикама, тешка времена; као што нисмо ни сањали да могу бити. Фронтови су били далеко, пуцало се на 120 километара од Белог Града. Мени, као и читавој мојој генерацији, прва је брига била да не завршим као топовско месо, а затим и да на неки начин клиснем из лудила „тихог рата” код куће. Кажем, тихи, јер смо о њему гледали на вестима, а ко је уз кромпир имао и меса једном недељно, тај је читао и у новинама. Тада још нисмо знали за „риалитије”, а сада сво то медијско искуство, пост фактум, жанровски препознајем као ратни хорор риалити шоу. Знали смо кога бисмо шутнули из куће Великог Рата, а и знали смо, чак и боље, кога бисмо за муда на Теразије, за пример. Знали смо све шта се дешава, али ништа знали нисмо.

И тако, у тој апсурдној распуклини између стварности мог ујака Драгана, који је са породицом остао у Сарајеву, и стварности моје, клипана који би да најбољи начин излумпује своје пунолетство, у тој рупи дакле, неким се чудом нашао један телевизијски програм, сваке среде вече. Анимирана ролница фиљма јурцала је по екрану, са све перфорацијама (наравно, није била шеснаестица), да би на крају открила свој телевизијски слаткиш – 100 година фиљма (ово „љ” је моја лична преференција, знате ону стару, руски филм насупрот америчком). И тамо, недељу за недељом, из магнетоскопске ризнице РТБ, чији је лого лагано заменио онај РТС, неки су нас добри људи чашћавали и капом и шаком.

Наставиће се…